МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Зашто Ђеду целивамо руку?

фото: in4s.net

Зато што се око ње анђели роје.
Ено их поспали, на свакоме прсту по рој…
Зато што се дохватила неба, па да нам облаци устрче уз образе.
Зато што је корито распеваних вода живих, насушних.
Зато што је иконописана.
Зато што нас ђедови зову на мобу да у порама њеним саздамо манастире.
Зато што нас потомци чекају на литургији у тим манастирима.
Зато што је светосавна, Лазарева, Милошева, Његошева, Василијева…
Зато што је пострадала на Голготи и васкрсла на Косову.
Зато што се Призрен раскомотио на њој.
Зато што је ходила витлејемској ноћи…
Зато што је путир и нафора.
Зато што вели ко смо и куда ћемо.
Зато што смо на њој распети.
Зато што су праотачке гусле и гудало.
Келија и испосница.
Пртина усред мећаве.
Забран од вихора.
Ено је пуна божура…
Благовесне тишине међ врисцима…
Гласа у поганој тишини.
Зато што је колевка и гроб.
Зато што ме чува од мене.
Измирисмо се на њој…
Нит међа, нит тараба на њој.
Ето је њива родна.
Ено се жито увија међ прсте, плете ореоле…
Косбаша и косачи откивају косе- бију клепала…
Ено се јагодицама, с планине на планину, развила песма: “Сини јарко сунце са Косова…”
Да је из блата извуче чистија ће бити од ваших образа!
Зато се Ђеду целива рука!
Једни другима душе целивамо…
Небом се умивамо са ње.
Ако се где мимоиђемо на тој ћемо се руци наћи.
Ако где посрнемо – о ту ћемо се руку дохватити.
Зато се Ђеду целива рука.
Да је из блата извуче чистија ће бити од ваших образа!