Михаило Меденица: Зар ланце, улар и окове да славиш, Србине мој!?

Тргни се, Србине мој, није то живот што ти веле да јесте, већ прогонство у самога себе!
Тргни се, брате, научили су те да славиш самар, улар и ланце…да целиваш окове!

Надничар си на својој њиви, гост у својој кући, туђин на својој слави, здравичар над пустом и празном трпезом!

Свикао си се на лаж, Србине мој, да си недостојан предака а иштеш да потомци буду ваљанији од тебе.

Како, брате?!

У шта гледају до у роба који пева о слободи а страхује да се слобода не отме из стихова?!

Откад то, Србине, својим зовеш само оно што можеш да догледаш у тами?!

Потомче тајновидих и световидих у својем се дому саплићеш о самога себе…

Ћутиш док ти метре векове мислећи да ти сутра неће премеравати и дане.

Неће ти остати времена ни да прегазиш прађедовске ливаде пре него што ти их измакну под ногама…

Јуриће те стопе док те не престигну, надтрче- кријеш се од себе у шљивику у којем си одрастао надајући се да те ту тражити неће.

Ко?

Па, ти, Србине мој добри, што посла у надничаре славу, име, понос, част, образ…

Пристао си, брате, да ти кост опогане!

Ћутке поверовао да је крта, трула и погана.

Кост твоја, Србине, еј…

Кост су твоје међе пред којима су звери застајале!

Кости су твоје житнице, оранице, шљивици, малињаци, потоци, ливаде, шуме, тарабе, огњишта, кандилишта, распећа…

Кост је твоја камен Високих Дечана; кост је твоја олтар Богородице Љевишке; кост је твоја острошка стена; о кости се твоје небо ко кивот држи над Србијом…

Да псета кидају и глођу оно чиме си исповеђен и причешћен..?

Тргни се, Србине, брате, још само крв праведнича и гробови приповедају о твојој слави док пред гробовима стојиш загледан у слике знаних- незнанаца.

Тргни се, врисни име Србиново да занавек заћути фукара што те учи да си мит, да је твоје тек онолико што можеш да прегазиш у два корака, онолико што можеш да дозовеш шапатом, онолико што можеш да дохватиш свезаних руку…

Радуј се, Србине мој, што си Србин, јер Господ ти се радује!

Радуј се, радошћу твојом бију клепала и певају звоници.

Радуј се, пострадати у љубави за Бога и Србију не боли, већ боли живот у лажи да трајеш до пуке смрти.

Да кост твоја није олтар, испосница, крстионица, тропар, псалтир…

Радуј се, Србине, што си потомак световидих и тајновидих.

Затвори очи и гедај, и не дај да ти метре, да ти узму, да ти издају видике, јер видиш…

Срастеш ли уз ланце, брате мој, нећеш бити брука предака и потомака, јер ни предака ни потомака имати нећеш- све су то туђини у дому твом који не познајеш.

Никоме си ништа…

Руке су ти слободне, Србине мој, но то су најтежи ланци…

Свиће, но јесу ли то дани..?

Корачаш, а нигде за тобом белега…

Куцаш на врата својега дома, чујеш кораке, гласове, а нико не отвара.

Своје кораке, свој глас, чујеш себе како стојиш иза врата надајући се да ћеш отићи, занавек…