МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Залуду ми Црну Гору преоравате-свукуд рађа Студенице. (21. у Никшићу у одбрану свете СПЦ)

Ходим ти пресвета острошка стено,
куда бих друго у овај час,
сав род се мој у мени прено
ђедова милих зове ме глас.

Ено се мртви у молебану
васкрсло збили под српски стег,
ено ми колевке, ено ми гроба,
ено ми распети свети брег…

Ево ми дана у ком сам рођен,
векова славних кумовски строј,
ево ми стопа, Голготи вођен
мајчином сузом, уз мајчин пој…

Да, шта је живот до пуста мрена
ако га немаш за веће дат,
шта је без овог дивнога трена
кад сам од Бога за веру зват?

Немам ког ближег до тебе, Христе,
нигде ми дома до гроба твог,
наше су, брате, судбине исте
Србина распетог видаће Бог.

Не схвата поган да Србин траје
за веру своју и своје распеће,
живот је оно што преостаје
кад живот даш за нешто веће…

Не схвата авет да оно поље
повише куће, за шумом букве,
није од ђеда већ метох богомоље,
порта свете ми српске цркве!

Успињу се маглом да ми дохвате звонике,
саборни нигде у причесном ништа,
црна је њихова гора довека,
Црна је Гора од острошких тамјаништа.

И да ми затравите кућу имам камо поћ,
да саздате дворе немате где законачит,
морачка тиња разгна ми ноћ,
без стопа куда ћете ви закорачит..?

Зато ти ходим пресвета стено,
куда бих друго у овај час,
сав род се мој у мени прено
ђедова милих зове ме глас.

Не идем никуд где моје није
нит да надгласам клепала пој,
тамо где Савин барјак се вије
васкрслих ђедова чека ме строј.

Ево ме горо иконородна,
окамењена дечанска певнице,
залуду ми Црну Гору преоравате-
свукуда рађа Студенице…