МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: У вечну љубав руској браћи!

Мајчице, радуј се јутру кад га пси лавежом најаве,
утеши брезе кад повију гране,
оседлај коња за мртвог сина
загрли ветар да не плаче…
Мајчице, погледај ме, погледај…
загреј ми рукама хладно лице,
видиш да ту сам, чујеш да дишем,
видиш да смејем се зором с Бајкала,
мајко- лепотице.
Горда моја Рускињице, још чувам мараму
што си развила са седе главе.
Везао сам је облаку, имао је твоје лице,
мајко- лепотице.

Кад ми се роди син окупај га Видовданом
и повиј песмом „Тамо далеко…“,
уз њу сам пао, с њом васкрсао
мајко- лепотице.

Певај му о Србији кад снегови окују кућу,
певај где вечно остадох млад,
певај кад Волга пита те где сам,
нека ти сузе певају низ лице,
мајко- лепотице.

Кад питају, мајко, где ми је гроб
поносно реци: Србија цела!
за њу сам пао, за њу васкрсао,
за њу ти целивах руку и лице
мајко- лепотице.
За њу сам млад оседло коња,
пошао браћи те топле ноћи,
за њу сам, мати, распеће у гори
залуд ми звери копаше очи..
Мајко- лепотице.

За веће од живота- живот сам дао,
гора сад нашим душама листа,
с браћом пред звери молитвом стао
за вечну љубав, веру и Христа.
Мајко- лепотице.

Кад ми се роди син, узми га у наручје
мало пре него што јутро сване,
покажи му где Србија и Русија васкрсвају,
покажи му гору гроба мог,
повиј га у Видовдане!
Русијо, мајко, лепотице!