У монашком, благом миру,
тамјанаста, од распећа,
дочекује пусте звери
мирним огњем, појем свећа…

И за њих се тихо моли,
кидају јој кожу с лица,
нит крвари, нит је боли
све је лепша невестица…

Ишту да јој виде сузе,
нагоне је да зарида,
ал што дубље зубе рију
Бог јој лакше ране вида.

Што гласније реже, сикћу
чујније су благовести,
што јој звери потргају
небом то се надомести.

Сузо наша од камена
светих братства и племена,
залуд јарости некрста
ми смо крст твојега крста.

Невестице Бога- Христа
где те бију- себе круне,
зором ти ћеш васкрснути
паклом њина душа труне.

Није море гробље суза
већ то водом Бог наш ходи,
вечном Сузом од камена
Српство светом небу броди…

Опрости им невестице
без суза су њине очи,
нема трага нит белега
где им пуста нога крочи.

Гонећи те на Голготу
не схватају дјево чиста
Црну Гору да распињу
уз самога Бога- Христа!