Пише: Михаило Мденица
Што је живот без завета
до пучина, пуста, црна
што је хумка без образа
до омраза густа трна.
Што је Гора без Србина
до камено јаловиште,
није Црна од жалости
но што вишњи живот иште.
Ко је главе пожалио
залуду му на рамена,
није Србин за живота
но за време свих времена.
Нису гусле нарикаче
нит гудало јавор жални,
но васкрсли прађедови,
за крст пали- Срби славни.
Залуду ти, хадска слуго,
све јарости и немира
свака кућа Србинова
припрата је манастира.
Нисмо друго до крв иста
што се лила за олтаре,
ране наших прађедова
свуд по нама још крваре.
Нек крваре, не жалимо,
те су ране завет свети,
за шта они страдали су
и нама је мило мрети!
За распеће, Црну Гору,
немањићку стопу сваку,
православља лучоноше
у смрт милу, лепу, лаку…
Што је живот без завета
до пучина, пуста, црна
што је хумка без образа
до омраза густа трна.