МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Познаш ли нас, Видовдане?

Помаже Бог, Видовдане!

Бог вам помогао, децо! Чији сте, сирочади тужна? Куд то лутате у ове касне сате?!

Теби у сусрет, часна старино! Чујеш ли да ти певамо? Славом те дочекујемо, деца твоја…

Ако сте деца моја што вас не видим? Ако ми певате зашто вас не чујем? Ако ме славом дочекујете зашто се оволика тмина навукла, нигде сванућа? Што даље ходим мрак ме све гушћи опседа…

Зора је, старино часна. Зора јасна и далековидна. Ево се читав свод плави ко Симонидине очи ископане…

Да је зоре, децо, ја бих моје Србље видео!
Да није ове проклете тмине што граби за очи, гушу, бије о ноге, кичму ко стотине љутих брава, јасно бих чуо где деца моја певају!
Да сте Срби, славом би одавно изашли преда ме да разгоните мрак…

Срби смо, Видовдане! Славна сирочад божура с Газиместана. Потомци причесне Ситнице и Лаба. Стасали у наручју васкрслих очева. Свак исповеђен у Самодрежи пре него што је и зачет… Заклети у Господа, жива распећа…

Познао бих своју децу, да јесте деца Видовог дана.
Чуо бих вас да гласа немате.
Дозивате име Господње а лутате Косовом и Метохијом ко надничари на својему…
Божури узмичу од вас.
Најмите ветар да вам развије барјаке…

Срби смо, Видовдане, јесмо! Симеонови и Савини! Лазареви и Милошеви! Мишићеви и Милункини!
Кошара и Паштрика…

Ако сте, где су вам Призрен и Пећ? Грачаница и Ђаковица? Велика Хоча и Приштина? Дреница и Бајгора? Шара и Коритник?
Зашто не сијате Лазаревом и Милошевом главом већ туђим сунцем?
Где вам је небо за коју вам очеви Стефан и Харитон нису пожалили главе?
Где вам је земља окоштала од страдалника за вечност вере ваше?
Где вам је корен кад вас лепет гаврана баца ко суве откосе?
Где су вам манастири кад поњаве целивате ко кивоте а лаж ко мошти..?

Отеше нам звери, Видовдане! Дошао Ђаво по своје и…

Ђаво на гувну Господњем?!
Дошао је ако сте га дозвали, сам на Господње не сме!
Дошао је ако сте се неба одрекли зарад јалове земље и свете земље зарад плавога покрова за који вас убедише да је једнак небу…
Не могу звери отети шта су крштени намерени да не дају!
Не могу звери Србиново док год је Србин животом заклет да од смрти не страхује!
Не боли Србина смрт, већ живот што траје ко казна до пуке смрти!
Не најми Србин шаку слободе да би се кућио што даље од огњишта!
И тамница је дом ономе ко ланце ко знамење носи…

Не можемо, Видовдане… Не можемо ништа, веле…
Не дају нам…

Да вам је само видети Срба знали би да се не може само оно што се неће!
Да ми је показати вам их, да видите како падају за гробове пређашњих да би било колевки будућих!
Отели су вам оно где су вам руке биле јаче од вере, где сте сванућа дали за пуке зоре, где сте заметнули трагове да вас потомци немају куд пратити, где наричете над умрлим уместо да славите васкрслога…

Јесмо Срби, Видовдане! Јесмо, ево погледај доле, познаћеш нас, само погледај…

Да сте Срби не бих морао гледати доле, међу мравињаке и кртичњаке, већ у небо над светињом што вам је ко крштено рухо од Бога остануло!
Да сте Срби познао бих вас да вас не видим!
Да сте Срби не бисмо крадом сретали већ наздрављали Дримом и Бистрицама…
Да сте Срби нема тог одрода који би вас могао слагати како немате ништа тамо где једино имате све!
Да сте Срби не би вам продавали ветар да развије барјаке, маглу да не видите где вам потомци машу, будућност којој ћете се сваког дана правдати што вас нема у прошлости, вечност која ће трајати колико ехо лажи да је о вечности реч…

Видовдане, куда ћеш, сачекај, ми смо…

Ја никуда, децо пустахије, то ви нестајете у вери да се Видован слави и дозива ко шаторска певачица!
Да сте Срби живели би Видовданом, залуду би зверима и несојима било да отимају ил метре отето- вера би вам била јача од руку, а из вере вам нико ништа отети и издати не може!
Где вам ломе прсте вером се држите- где вам сломе веру и лепет крила лептира ломиће вас о стење ко најцрња олуја…
Видите ли где Србе реците им да их чекам на…знаће они где, не морате им рећи ништа…

Тагови: Михаило Меденица