МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Небо су Србину ловћенске очи

Не пожали ме дане, ја друго немам
до твоје зоре монашки пој,
све што проживех ја живех за те,
за ово јутро, за овај бој.

Не пожали ме, ја друго немам
до ову свећу,
векови моји њоме трепере,
ја и у смрти знам где ћу…

Сваки ми камен рода крштеница,
залуд ми премећу крш обожен,
неба се дохватити не могу,
у Србина сам распећем рукоположен…

Не пожали ме, зашто би,
рођењем славим судњи ми дан,
звери ни живети немају за шта
ја живот имам за шта да дам…

Јалово туку о божји метох,
васкрсна, мила, сва миром точи,
залуд се успињу да је ослепе
небо су Србину ловћенске очи.

Не пожали ме, зашто би,
Црна ми Гора тамјаном листа,
залуд се звери хадом зоре,
васкрсла већ је уз Бога- Христа.

Не пожали ме дане, ја друго немам
до твоје зоре монашки пој,
све што проживех ја живех за те,
за ово јутро, за овај бој.

Михаило Меденица