МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Небеско весло…
(Михаило Меденица) Фото: intermagazin.rs
Припит већ поче лапрдати свашта о светој Српској православној цркви, Косову и Метохији, Црној Гори, о томе како је чојствено и часно повући се из суманутих битака у које улазиш већ изгубљене главе…
Није ракија крива! Она је вазда пијана али ћути, но људи што се инате с њом…
Вели: „Може ли ми рационално објаснити зашто ваља пострадати за све то, па ћу ја прву уз тебе ако устреба?!“
Не могу! Није то камен за купус, већ нешто што нико још речима није успео да опаше и омеђи, нити ће!
Ето, видиш, немаш аргуемената већ неку пусту филозофију…
А, што ће ми аргументи, није то камен за купус, рекох.?
Њега бих ти у три речи објаснио, а ово ћу ти показати, сачекај…
Показати?
Сачекај минут…
Ево ти их па њих питај, јуначе?!
Гусле?! Шта њих да питам, бре?!
Шта хоћеш, све знају! Век и по, па још и која десетина година више су у нашем дому а нису нам ни половину казале што све знају, но можда ће теби, питај их слободно…
Спрдаш се са мном, је ли?!
Никако! Не би ти их принео да се спрдам, а камоли дао да их држиш…
Па, како се држе?!
Држаће оне тебе, не бој се, само их узми и питај гудало и струне…
Шта, бре, да питам дрво?!
Ти си дрво, пањ, трупац најобичнији, а то су гусле. Гусле!
Питај их, оне су ти духовник, исповедник…слободно питај што си мене, једну реч те одати неће.
Лепе су, вала! Дивне! Ко да су од ваздуха а чини се да су тешке…
Па, јесу од ваздуха. Од неба, од векова, од ветрова, снегова, крви, јаука, здравица, литургија, крштења, опела…
Али…не раде?!
Хахахаха…није то шпорет, муко, па да ради ил не ради, већ гусле, па гуслају ил не гуслају…
Добро, не гуслају!
А, јеси ли их питао шта, па да загуслају?
Молим?
С њима се разговарај, не са мном! Њих питај оно што си мене. Ја сам камен за купус а ти пањ, питај игумана…
Добро, не спрдај ме…
Не, богами, не пада ми на памет! Загуслај па ће проговорити…
Ћуте!
Не ћуте већ их не чујеш! Треба ти више од ушију да чујеш вечност…
Да је лако чути небо кад се разговори не бисмо слушали само громове!
А, ти чујеш све?! Теби се распричају, ти си позван…?
Не, вала, него баш ко ти, па и лошији од тебе! Грешан, горд, непокајан…
С којим правом онда мени судиш?
Не судим ти ни трена, већ ти себе оптужујеш и пресуђујеш.
Ја ти само дадох Дечане у руке.
Принесох ти Ловћен, Медун, Мојковац…
Ето ти ћивот у рукама…
Ето ти Видовдана и Спасовдана у крилу…
Држиш под руку Светога Саву па ходите светогорском слтком тмином…
На длану ти први камен Пећке патријаршије…
Ето ти Лазареве и Милошеве главе на коленима…
Држиш трон жички и олтар студенички…
Ево су струне од лозе из гроба Светог Сименона Мироточивог…
Тај је јавор праунуче чемпреса подно Хиландара…
Љуљаш колевку срспства и носиш распеће рода свог.
Гусле су ти гробови знани и незнани, сваки оплакан и опеван…
Ето ти врх гудала и Јасеновца, Јадовна, Јастребарског, Кошара, Паштрик, Велике Хоче, Орховца, Ђаковице…
Ето ти тело предамном а душа у Призрену…
Натачеш ракије а умиваш се Дримом, Лабом и Ситницом…
Овде си а ја те жељно исчекујем из Богородице Љевишке…
Хахахах…све то у гуслама?! Па, брате…
Смеј се, смеј се грохотом, ено се курјаци поплашили врх Шаре, узмичу…
Ај, пусти ме глупости, молим те! Питао сам лепо можеш ли рационално да ми објасниш зашто нам ваља пострадти за све што тврдиш да је наше и свето, а ти ми пола сата о гуслама!
И ја ти лепо рекох да не могу, није то камен за купус, зато ти и дадох да се рзговараш с духовником, монахом, подвижником…
Гусле су ти међе што их није побадао човек већ утврдио Бог!
Небесима се литургијом разговарамо а оне нам гуслама отпоздрвљају. Где их не чујеш- чујеш само громове…
Опет у круг само наклапања и нека бледа филозофија!
Не, у круг та пуста ракија с којом се инатиш не би ли ућуткао онога у себи што се не би запитао ништа од овога што јалово питаш а бежиш од одговора ко да те гоне, а заправо ти трче у загрљај!
Ја ти дадох гусле, а ти каза како су од ваздуха, сећаш ли се..?
Питао си и дао одговор. Ето због чега је живот вредан само док имамо за шта вредније од њега пострадати!
Ето ти у рукама светог Косова и Метохије, васцеле Србије, српске Црне Горе, Републике Српске, Републике Српске Крајине, свих српских светих и распетих стопа…
Ето ти на крилу Божића и Васкрса!
Неће ни тебе ни мене бити, ал гусле ће нас помињати.
Ето те, икона си грачаничка, јутрење хиландарско, ступ Ђурђев…
Ето нас двојице грешних и недостојних, а опет позваних уз скуте Господа…
Не држиш ти гусле, рекох, држаће оне тебе- весло је то небеско…
