МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Докад ће свака крв бити црвенија од српске? (о фамозној истини и помирењу)

Вазда сам и за истину и за помирење, но не може вазда бити истини како нам се ваља помирити са страдањем Србља и наставити даље!

Не живимо ми у прошлости, како нам фукара спочитава, но је у нас прошлост најживља садашњост, под земљом нас је више него на њој, на небу нас је више него под њим…рану- раном превијамо и опет веле како нас је превише претекло…

Ево, и да наставимо даље не помињући неожаљену крв рода свог- где год даље да се обренемо јаме су, вртаче, незнане хумке, непобројане кости српске…

Какво то даље Србин има ако зна где му је плот али не и где му је гроб?!

Спочитавају ми да превише говорим и пишем о лелеку СРПСТВА, а ја заиста не могу певати о слави рода свог док не исплачем страдање његово!

Веле да мрзим, а како може мрзети неко из чије је куће више удовица него радосница?!

Моја кућа- толиким српским кућама налик: потомци смо предака којима за душу палимо воштанице над којим год се гробом затекнемо, на коју год ливаду да застанемо, у коју год шуму а зађемо, с којег год потока да се умијемо…

Да се неко пресамити над каменом и заплаче- заплачи и ти, Србине, слободно, нећеш погрешити- можда ти је баш то ђедово узглавље…

Нисмо народ мржње већ бола.

Бола што се заветује у наслеђе да ако га неко одболује, но…

Не дају нам одболовати, вазда је нечија крв црвенија од крви рода нашег, вазда су нечије кости прече, вазда је негде црнина тврђа него у српске мајке…

Не да нам свакојака олош, ондашња и овдашња…

Да један једини Србин остане за толико ће бити превише, но жалост је што колико је ондашњих толико је, ако не и више, овдашњих фукара што нас свезаних ногу и с каменом око врата терају у кас, у ту будућност у којом нам ваља без прошлости!

И све више верујемо у то. Све је више оних којима је праг што и пањ; икона што и флека на зиду; име што и број; гроб што и јендек крај прашњава једносмера пута.

Бол су продали за песме које не разумеју; сузе са осмех пто им не пристаје лицу; воштаницу за некакво “светло на крају тунела”, тунела у који не морају ари хрле само да би се надали некаквом светлу, па нек је и огањ спаљених српских села…

Не мрзим већ ме је страх да ћемо престати да трагамо, питамо, говоримо, остављамо у завет…
Да ћемо на крају поверовати како се кроз живот иде само земљом…

Да ће кости почети да траже а нас а ми ћемо се саплитати о њих као о стрњику.

Измирићемо се са свима осим са собом.

На хумкама ће нам подићи шатре а ми ћемо подврискивати на столу с мусавим певаљкама…

Нема ништа прече од истине и помирења, истине да смо народ страдалника и славе- помирења да се никад нећемо измирити с ћутњом и заборавом у који нас терају тврдећи да је последње што су видели ископане очи Србинове- та будућност у коју нам ваља касом похитати…

Не познамо ли, не ожалимо ли сваку жртву рода свог, и не буду ли звери одговарале за њих- црнина српских мајки биће небо над Србијом довека!

Доста смо уста пуних крви певали зверима да се разгале!

Време је, задњи је час, да се поименце разбројимо у прошлости и да сви погну главе над невином крвљу српском, како нам “светло на крају тунела” не би довека био далеки зрак сунца над вртачама…