МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Дао бих те, Косово моје, да имам шта друго да сачувам…
Михаило Меденица (Фото: dvaujedan)
Одрекао бих те се, Косово моје, да имам шта друго да сачувам, но све што сабрах ено ми под каменом Грачанице.
Дао бих те у бесцење да има ко да те купи, ал што си јефтиније то мртви нуде више за тебе.
Лако бих без тебе кад бих где друго нашао јутро налик ономе у Великој Хочи, но неће очи…
Нагиздају се, упараде, ухвате под руку и ногу пред ногу ка Призрену…
Ено се распеване умивају Бистрицом, јутре у
Архангелима, веле брзо ће само да се са Шаре нагледају Ђаковице…
Нека вас, не журите, не требате ми, имам ја очију што не виде до Косова, кад се ноге отму, веле хоће и оне кад могу очи па устрче Проклетијама, ено се на врху ухватиле у коло па све преплићу Паштриком и Коритником.
Пружим руке да их дограбим, да их сапнем и спотакнем о Кошаре, а руке се дограбе за небо и не пуштају!
Куд очи и ноге и оне би ту, невернице!
Држе се за небо и не пуштају!
Како их дозовем тако стресу небо ко шареницу, попада мећава звезда, сметови падалица…
Где падну ту васкрсну.
Веле да су то очи ратника…
Васцело Косово и Метохија трепери и трепће, свукду мртве очи прогледале, стале у строј, описале међе, потекле из њих Ситница, Лаб, Ибар, Дрим…
Васкрсла спаљена села, миришу огњишта и тамјан, хлеб мртве мајке за мртвога сина.
Како га преломе на пола распевају се векови из њега…
Пошаљем глас да дозове очи, руке, ноге…кад нигде ни гласа од гласа…
Чујем од ветрова с Бајгоре да се скрио у Дечанима, утекао у литургију, пребегао у клепала, искушеник је у Зочишту, замонашио се у Богородици Љевишкој…
Скрио се на иконама, резлего се по божурима, исповеда се у Самодрежи…
Ко чобанче на дедовој ливади у Дреници лежи…
Упрем у груди да пошаљем срце, доста је било, кад срце…
Срце одавно тамо. Одувек!
Бије у звонику Девича, саслужује у Бањској, успело се на врх Звечана, ено га на послушању у пећкој светињи, клекло крај Бистрице у Гораждевцу- тужи, жање распећа у Старом Грацком…
Одрекао бих те се, Косово моје, да ми шта остаје без тебе…
Да ми нису на раменина главе оца Харитона и Стефана.
Да у мајчин гроб нисам спустио шаку земље твоје, посејао јој божур крај узглавља…
Да се листом дивље леске не могу причестити…
Да си моје а не мојих предака и потомака лако бих те дао у бесцење, али шта ћу кад сам те кћерима спремио у мираз а драгу запросио прстеном од лозе из Душанових винограда..?
Да имам где друго постељити Господу не бих те жалио ни жала…
Прећутао бих те да нису бољи од мене пострадали за мене, да им се нисам васкрсењем обећао да ћу се вратити, да ми није у торбаку оног хлеба мртве мајке за мртвога сина…
Кад га преломиш на пола а он запева дечанским монасима и грачаничким сестринством…
Преломиш га на пола а схватиш да си само ту, занавек, издељан од шаке земље и шаке неба.
Дао бих те Косово и Метохијо моје, да имам шта друго да сачувам…
