МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Био сам Србин!

Србине, нерођени мој, обећај ми да ме ни речју нећеш поменути, молим те!
Закуни се да ништа нећеш знати о мени! Баш ништа!

Ако ти ко помене реч – ућуткај га, лаже!
W3Schools

Ако где нађеш какво слово – поцепај то, подери у стотину комада, спали, баци низ ветар, шта год само обећај да нећеш прочитати ни слова, кумим те Богом којег сам се одрекао!

Остављам ти славу, икону и срамоту, ово треће сам понајвише славио па ти немој, заситио сам поган добрано, доста јој је.

Кумио сам се и братимио с јадом, мршни те кумове и побратиме ако те кад пронађу и слажу да смо вазда били гостоприминици на гласу!

Запамти да огњиште што ти остављам није постојало пре тебе и да су вериге, гусле, косе, водијери, капа, света оцила на њој – стари вековима, али да у тим вековима немаш никога рођеног до Бога и себе, па се кућите полако…

Да се барем кајем па да ме покајног памтиш помало, али не, нису ово речи покајничке но горде, непокајника којем је лакше нарицати над собом живим неголи живети како би ме, нерођени мој Србине, имао рашта потражити међ гробовима…

Остављам ти ништа да сачиниш све, па ти упри, моћи ћеш, није то толика мука но је мени лакше било гледати где ми распињу Србију неголи понети крст за њу.

Претежак ми је био и мој крст а некмоли њен, све мислећи да сам достојнији усправљен без њега неголи повијен под њим.

А, ти се повиј, молим те, нема тежег терета но збацити благословени „терет“, ал знаћеш ти то и да ти не кажем, као што нећеш ни знати да сам ти рекао јер нећеш ме памтити, заклињем те!

Не дај ни шаку Србије, ни прашине с врха прста, никоме, па све да ти читаву Србију нуде, јер није твоја и само за тебе, као што сам ја мислио.

Лакше ми је било тако кад су је издавали, парчали, кидали, подводили, развлачили ко какву најамницу без игде икога.

Лакше ми је било веровати да ће је вазда остати довољно, све док је није остало ни толико да више нисам знао колико је довољно..?

Кад су ми отели Зочиште побегао сам у Девич.

Кад су дошли по Девич утекао сам у Дечане.

Кад су ме пронашли у Дечанима а ја потрчао у Грачаницу.

Ето њих у Грачаници а ја већ у Сопоћанима, Жичи, Студеници, Ђурђевим ступовима, Манасији, Равници, Ђунису, Роману, Острогу, Морачи…

Они све за мном, будале, не знају колико светиња имам и у колико збегова могу побећи, све док нисам ударио у последње двери а тамо никог…

Ја пред собом ко сирак пусти, нико да ме позове на конак!

Сам пред собом а преда мном порта затворена – нигде човека у мени да ме сврати за трпезу и постељу…

Никада му то нисам заборавио, но ти заборави ко да се никад није збило, па свуд куд сам се крио од Србије ти Србији назови: „Помаже Бог!“

Бог којег сам се одрекао – мене није, но не питај га ништа, уморио сам га неуморног, проказао и небо и земљу, исповедио тишину и раскомотио се у греху…

Греху према теби, нерођени мој – ни мало мој јер презрећу те будеш ли имао ишта мојега у себи!

Кукавица сам да презрем себе, лакше ми је тебе само ли ме будеш тражио и запиткивао чији си?!

Божији, Србине, и Србије, ето чији си!

Ето ти и оца и мајке, и предака и потомака, па ти како хоћеш, само немој ко ја.

Ја сам ти свој, а нема веће казне од тога, веруј ми!

Свој и ничији.

Ништа предачко и ништа потомачко у мени.

Скитница у сопственом животу, дому, гробу…

И ту где ћу лећи утећи ћу у тућ гроб мојег имена, ал даће Бог да избледи, па ако га икад потражиш ништа на затрављеном камену прочитати нећеш.

Камен ко камен и нико под њим!

Ваљда толико Србије остане да затрпају рупу, мада ће пре да зафали јер храбро сам ћутао кад су ми је једнако отимали и продавали…

Е, да сам барем толико куражан па да се покајем, но сам горд па ми је лакше лагати да покајања нисам достојан, а шта ћу тако недостојан него из последњег збега ћутке гледати како ти оствљам ништа да сачиниш све…

Последњег збега – завета да ме не тражиш, не питаш, не помињеш, јер нисам ти ништа!

Ни род ни душманин!

Да сам шта од та два више бих ти ваљао, ал нисам ништа!

Заклињем те откупљуј душом све оно што сам за шаку сребрњака продао – душу сам поклонио, лакше ми је било „усправити се“ без крста и ње…

Да не верујеш, нерођени мој Србине, некад сам и ја био Србин, ал поверовах у лаж да је боље шуму векова трампити за папратиште тренутака…

Море, не веруј ни у то да сам био Србин, лажем!

Да јесам чекао бих те у Самодрежи, ал ко луталица стојим сам пред собом и дозивам домаћина да ме прими на ноћење, а домаћин…

Домаћин под оним каменом о који се саплиће, белегом имена које му звучи знано ал не може да се сети одакле…