Михаило Ђурић: Камен раздора

„Можда још није касно поставити одлучно питање: у име чега неки провинцијски управљачи уопште присвајају себи право да подижу споменик једном подвижнику духа који је још за живота био грађанин света, кад нису у стању да обезбеде ни сасвим обичну, а камоли најширу подршку домаће културне јавности за тај подухват? Коме је то толико стало до једног споменика који тако очи гледнопротивречи својој сврси, који тако оштро раздваја и супротставља људе…“

Пише: Михаило Ђурић

Као што књиге имају своју судбину, варљиву и ћудљиву каква је и сама природа, која досуђује живот, тако и уметнички споменици имају свој зао удес, своју худу срећу, не мање тешку и мучну него књиге. Поготово имају жалосну судбину споменици подигнути великим људима, будући да величина коју би једно време хтело да овековечи помоћу њих никад не може остати иста за све времена.

Није само спољашњи облик тих споменика угрожен протицањем времена, није само њихово спољашње трајање подложно промени и пропадању, већ и њихов унутрашњи смисао нагриза немир живота, и њихов се унутрашњи садржај временом мења, троши, раствара у свакидашњици. Утолико би она позната латинска изрека исто тако
добро пристајала споменицима, ако не и боље него књигама.

Колико је неизвесна судбина сваког културног подухвата, колико је култура крхка као и све људско, види се, можда, најбоље по томе што споменици могу да претрпе потпун слом још у фази припреме, давно пре свог подизања, што споменике може да снађе оно најгоре још у њиховој преегзистенцији, знатно пре него што почну да живе самосталним световним животом као готова уметничка дела.

Један такав споменик је Мештровићев маузолеј на Ловћену, који се управо подиже на месту на којем тавори своје последње дане на смрт осуђена мала капела Његошева. По томе како је дочекан на самом почетку, на свом првом јавном испиту, каква је све незадовољства и колика је све противљења изазвао својим првим корацима ка остварењу, Мештровићев маузолеј је јединствен споменик на свету. Мало је споменика поводом којих се толико звонило на узбуну као поводом овог несрећног маузолеја. И то не само код нас, већ и широм света.

Већ од оног тренутка када је објављена одлука о његовом подизању или, тачније, када је постала јасна намера да се оскрнави Његошев гроб на Ловћену, усталасала се читава наша културна јавност. Са разних страна, из разних углова, са разних становишта, речено је све што се може рећи против овог споменика Његошу. Речено је то јасно и гласно, отворено и одговорно, и то од оних који су најнадлежнији за питања културе, од многобројних најистакнутијих и најугледнијих међу истакнутим и угледним културним ствараоцима ове земље.

Али је све то било узалуд. Код моћних и утицајних чувара јавног интереса ови гласови нису наишли ни на какво разумевање. Што је још занимљивије, од толиких чланова одбора за подизање Мештровићевог маузолеја само је један нашао за потребно да јавно проговори у одбрану Мештровићеве ствари; остали као да ни не помишљају на то да би били дужни да јавно одговоре бар на нека од многобројних питања која су том одбору јавно упућена.

Тако је због немоћи јавне речи, која је толико карактеристична за време у којем живимо, све прошло без последица. Нити се одустало од намере да се маузолеј подигне баш на рушевинама Његошеве капеле, нити је та одлука о рушењу и грађењу подвргнута накнадном испитивању. Само што је у међувремену знатно ојачао бирократски притисак, па много шта од онога што је било намењено јавности није дошло до ње.

Широки слојеви становништва ни данас не знају колико дуго траје мртва трка првих имена културе овог народа с безименим и безличним, али послушним и прилежним помоћницима и пуномоћницима највише државне власти у овој земљи. Треба се добро замислити над стварним мотивима данашњег спора око новог споменика Његошу.

Није то никакав спор између присталица и противника великог песника, између његових правих и лажних противника, мада се може основано посумњати у истинску приврженост Његошу оних који би хтели да га зазидају Мештровићевим каменим оклопом. У питању је спор око тога шта више приличи песнику, шта више одговара његовом значају и значењу, шта је више у складу са његовом последњом вољом. Или тачније: оспорена је уметничка, морална и историјска оправданост настојања да се преиначи смисао Његошевог дела, да се његов гроб обележи новим, туђим знацима.

Сасвим је озбиљна ствар онда кад се начелно постави питање умесности и оправданости подизања неког споменика као таквог, кад настане спор око тога заслужује ли неко уопште да му се укаже такво поштовање, треба ли неком уопште подизати споменик.

Разуме се да такво питање нико не поставља у односу на некадашњег духовног и световног поглавара Црне Горе. Сви се слажу у томе да је Његош неприкосновена национална величина, да је први међу свим српским песницима. Па ипак, ни веће једнодушности у признавању вредности Његошевог дела, ни веће подељености у процењивању карактера Мештровићевог пројекта.

И управо због тога што је у питању подељеност на истим полазним претпоставкама, у оквиру мање или више подједнако наглашене једнодушности у ономе што је најважније, тешко је разумети и оправдати беспримерну упорност поменутих политичких чинилаца у наметању једног у сваком погледу сумњивог решења, тешко је разумети и оправдати задивљујућу ревност тих чинилаца у прећуткивању, сузбијању и онемогућавању свега онога што се коси са њиховим схватањем.

Чак кад би се однекуд испоставило да рушење Његошеве капеле не би било никакво
светогрђе, чак кад би и било тачно да нема никаквих озбиљних ни уметничких, ни моралних, ни историјских разлога против подизања Мештровићевог споменика, чак би и у том случају било крајње проблематично настојање да се по сваку цену спроведе оно што се наумило. У ствари, већ сама околност да је толико истакнутих књижевника, сликара, научника и уопште људи од пера устало у одбрану Његошеве капеле, а против Мештровићевог пројекта, морала би бити довољан разлог за одустајање од првобитне намере. Јер нико нема права да уноси забуну и пометњу међу потомке Његошевог племена, нити да разбија редове његових поштовалаца.

Можда још није касно поставити одлучно питање: у име чега неки провинцијски управљачи уопште присвајају себи право да подижу споменик једном подвижнику духа који је још за живота био грађанин света, кад нису у стању да обезбеде ни сасвим обичну, а камоли најширу подршку домаће културне јавности за тај подухват?

Коме је то толико стало до једног споменика који тако очи гледнопротивречи својој сврси, који тако оштро раздваја и супротставља људе, под којим се никако неће моћи окупити сви истински поштоваоци великог песника, пред који извесно неће доћи многи данашњи значајни представници српске културе, дакле управо они који су најпре позвани да одају пошту једном од њених највиших врхова?

Чему уопште треба да служи један такав споменик раздора? 

„Камен раздора“, чланак у часопису Уметност 27/28, 1971.