Мићовић: Српски писци живели као туђинци у својој држави

Наградом Печат Херцега Шћепана, коју додељује „Трг од Ћирилице” (летња духовна и културна манифестација која се одржава у Херцег Новом), награђују се ствараоци за изузетан допринос националној, тј. српској култури.

Ако имамо на уму да је у Црној Гори, државним програмом систематски потискивана и маргинализована управо српска култура, као и савремени српски аутори, онда ова награда има још већи значај. О нивоу ове награде најбоље говоре њени претходни добитници, ка што су, између осталих: владика Атанасије Јевтић, Матија Бећковић, Миро Вуксановић, Емир Кустурица и други, рекао је и у интервју за наше новине писац Милутин Мићовић, коментаришући овогодишњу награду „Печат Херцег Шћепана”, која му је додељена у Херцег Новом.

Председник сте Књижевног друштва „Његош”. Има ли савремене Црне Горе без Његоша?

Поимање савремене Црне Горе много се усложило. Можда је то постао најпротивречнији културни и духовни простор на Балкану, с разорним набојима. Различити савремени културолошки концепти, деградирани политичком инструментализацијом, овде се боре за превласт. Међутим, тешко је преузети ту превласт у народу и култури где у основи културног памћења живи, рекао бих, регулативна Његошева матрица. Његош је сагледао и изразио не само темељне противречности човека и овог народа, него и универзума, и то исказао пламеним језиком који не стари и не губи на значају. Он држи темељ овог народа, и не да му да пропадне у ништа, или да се изгуби у неко савремено, псеудокултуром маскирано ништавило. Његошев агонални и небом надахнути дух, пробија и у нашу савременост, и бира савременике који ће тај дух опет да покрену. Дакле, могу се пројектовати разне савремене Црне Горе, али једна и једина, себи слична, јесте она која има Његоша у свом темељу.

Како видите савремену књижевну и уопште културну сцену на нашем, српском језичком простору?

Српска култура дели искушења културе савременог света, у којем се том тихом духу, посебно књижевности, не даје битан значај. Али таквим третманом културе, свет упада у апорију која производи све дубљи бесмисао и безизлаз човеков. А улога културе, оне најбоље, јесте да проводи човека кроз лавиринт, да проналази Аријаднину нит и осветљава људски бездан. „Над свом овом грдном мешавином, опет умна сила торжествује” (Његош). То издизање из прождирућих противречности, задатак је културе од почетка до данас. Стваралачка слобода је ипак највиталнији орган човековог духа. У то су се уверили и умни и мање умни људи, владари и тирани.

Како је опстајала српска култура, посебно у Црној Гори у протекле две деценије?

Српска култура је оно на чему стоје српске државе и покрајине, српска саборност и будућност. Најбоља култура производи сувереност духа која усправља човека и народ изнутра, и поред многих удара и оптужби које нам се о главу обијају, што од моћника овог света, што од нас самих. Црна Гора, ми тако сведочимо, стоји на српској култури, језику и писму, на Цетињу и Ловћену. Иако је по тим питањима данас наметнута велика полемика, али показује се – оно што је вредно, не може да потоне, и не може се заборавити и поред свих амбиција тамних сила. За ових двадесет година у Црној Гори, створена је таква подела у једном народу, једној култури, да је било пожељно да браћа буду небраћа, да један језик буду два, да поред цркве буде антицрква – и да нема начина да се разговара по битним питањима у овако подељеној Црној Гори. Једни су могли све, а мало шта су знали, други су знали и видели све, али још ништа нису могли. Чини ми се да је претходна државна власт силом на срамоту увела црногорски језик у црногорски Устав и државу, да би се умножили наши унутрашњи неспоразуми и сукоби, да се створи што већа људска тмуша, како би сви одустали од Бога и од човека. Доиста, такви деструктивни пројекти били би већ неповратни, да у човеку не живи слобода и стваралачке силе, које на срећу, и сам Творац подржава. И највише подржава кад се од стране оних који држе овај свет, спутавају и обесмишљавају, када се смишљено умножава фалсификат у свим просторима живота, а оригиналу се предлаже да се губи и да му је боље да га нема. Ето у таквој се ситуацији нашао народ и људи у Црној Гори, који држе њене темеље.

Говорите као да сте били туђинци у својој држави?

Живећи као туђинци у својој држави, писци који су се борили да Црна Гора одржи и обнови аутентичан лик, имали су за помоћнике велике Петровиће, и цело духовно и културно наслеђе, док их је сопствена држава све више, не само прећуткивала него и презирала и одбацивала. Али као што се истини не да одсећи језик, тако се не може угасити ни слобода у народу и појединцима који знају шта она може. И управо, одважнији појединци нису дали тој Лучи да се угаси.

Зато данас заиста постоје сакривене странице најновије црногорске и српске историје у Црној Гори, на којима је записана истина о једној дуговојујућој борби, за право лице Црне Горе.

На чему тренутно радите и шта књижевна публика може да очекује из ваше списатељске радионице?

У издању Српске Књижевне задруге (Београд), Будимљанско-никшићке епархије и Српског националног савјета (Подгорица), а уз подршку Министарства културе Србије, излази ми књига есеја, „Луче у тами Црне Горе”.

Ту су сабрани текстови писани континуирано две деценије, дакле у време систематске репресије на српску културу у Црној Гори. Тематизована је присуством Његоша у нашој савремености, као и есејистичким освртима на десетине писаца нашег века, од Миодрага Павловића до Ранка Јововића.

Књига није затворена у црногорски, ни српски културолошки конфликт, него се у њој отварају питања могућности слободе појединца у савременом свету, који као највишу бригу за човека нуди комфор, као компензацију за губитак сопственог бића. Наравно ту су и друге књиге (поезија, есеји) које су се гомилале, за време мог ангажовања у непоштедној црногорској полемици, која је тражила да будем стално у рингу. То што је остајало иза тих збивања, остало је поезији.