МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ ЗА 80-ТИ РОЂЕНДАН: Како се родио, поћерао је и није стао са ћерањем до дана данашњег!

Када је рођен Матија Бећковић, није рођено само неко дете у Сенти, а обећано Вељем Дубоком. Није то дете био благослов само Зорки Таушан и Вуку Бећковићу. Тада се није родио само завет, нити је само пројавио сан Зоркин. Тог дана није рођен једино песник, искроносац Његошев, нити човек чије је име красило све црне листе црвеног периода. Тог 29. новембра 1939. године, пре тачно 80 година, рођена је и вечна Вера Павладољска, испаљен је метак луталица, Срби су добили хлеба и језика или хлеба у језику. Пропевао је језик како никада није ни сањао да хоће.

Рашчуло се о Вељем Дубоком, оживео је Вук, награде се сабрале на једном месту, странице се разлетеле по васељени, дијалекат се исправио као Давид према Голијату, распевало се црногорско камење све док није помонтенегринило, обрадовало се свако шпијунско око и подигло свако удбашко ухо.

Онај који је тог дана рођен, испунио би своју судбину и да је истог тренутка умро, јер ко је од убоге сирочади која боса трче по црногорском кршу и крушке гађају каменом да би јој сок осетили, могао да очекује да ће пропаметити и расковати небеса како би иза њих провирили. Матија није само провирио, него је и оданде, попут Прометеја, украо ватру истине и лепоте и увио их у поезију. И Матија је, попут Прометеја, прикован за Кавказ, али не ланцима, већ Вером Павладољском која је била пјатигорска вила, а Пјатигорск кавкаски клин пободен у срце српског песника.

Да Матија није крао ватру, не би се српски народ опекао о једну од највећих љубави и песама у својој историји.

Како се родио, поћерао је и није стао са ћерањем до дана данашњег, а доћерао је много више од свих ћерача које је ова земља родила.

Данас му се поручује да иде кући, као да би Србија и Црна Гора имале коме да буду кућа, и као да би их ишта сем поезије очувало на овоме свету, а уз поезију и Матија. Да није било њега, дуго не бисмо знали ко смо, нити би се и о коме толико имало бринути и писати у испоставама и архивима тајних служби бивше државе коју је увредио и тиме што се родио баш 29. новембра.

Да немамо Матију, имали бисмо мало, а да имамо мало, не би нам се душе имале чиме хранити у време када смо од глади, коју смо прогласили за ситост, заборављали ко смо и како нам је име.

Ниједан српски књижевник није дочекао толику славу за живота, а да је кренуо са залуднијег места и из дубље увале од оне где су Веље и Мртво Дубоко, а разлог је и више него јасан – ко би толико желео да дотакне небо, ако није кренуо из понора? Нема ни онога чије су речи толико њих испратиле на исто то небо, као што нема ни оних кога његове речи нису спуштале на земљу када се превише узнесе.

Свети владика Николај Велимировић у Матији је добио наследника у беседи, Његош у снази, Настасијевић у језику, а остали су га добили као сабрата и благослов, па и онај који ове редове исписује срећан што је ова скупина слова једна од 80 свећица на његовој рођенданској торти.

Све што се о Матији напише није ништа према ономе што ми о њему знамо, као ни према ономе што сазнајемо из његових стихова. Ко не зна колико нам данашњи слављеник значи, нека слави Дан републике које више нема.

И како таквом једном написати нешто за 80. рођендан, а да није у стиху, и како му написати нешто што би он написао боље?

Нека ти је срећна вечност, мој Матија!

Инспирисан портретима које си нам предао, написаћу твој – кратак, недовољан, али искрен:

 

Кад сви су били криви, ти био си пред судијом,

Кад нико није хтео, ти си се наканио,

Кад се губила глава, ти си своју нудио,

И свеопшту ноћ стихом си разданио.

 

Док сви су преписивали, ти једини си писао,

Док Србија је падала, пером си је чврстио,

Док давали су мишљења, ти давао си мисао,

Док други нису смели, и тад си се крстио.

 

Други док су летели, водом ти си бродио,

Други кад су умирали, ти у инат си се родио,

на почетку српских, а и светских мука,

Бећков нам је Вук даровао вука.

 

Песмама нас извукао из самртнога ропца,

уз благослов и радост – и Оца и оца.