Матија, мајчин и очин сине, јуначки сине, Његош нам те је послао

НА ГОДИШЊИЦУ упокојења светопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у организацији Митрополије црногорско-приморске и свештеног братства Саборног храма Христовог Васкрсења, одржано је вече посвећено Матији Бећковићу, приликом које је академику из руку Митрополита црногорско-приморског Јоаникија уручена Изузетна награда “Извиискра Његошева”.

Вече је одржано у склопу манифестације ,,Дани Митрополита Амфилохија”, којему је претходило вече посвећено представљању новог албума народног гуслара Максима Војводића, као и друго вече које су дјеца полазници школа вјеронаука посветила свом Митрополиту Амфилохију под називом ,,Златно дрво Митрополита Амфилохија”.

Модераторка вечери Јасна Ивановић упознала је све присутне упозбала са историјатом изузетне књижевне награде ,,Извиискра Његошева”, која је установљена поводом 160 година првог штампања „Горског вијенца“.

На Дан Светог Василија Острошког 12. маја 2007. године.

Награда носи првобитни назив Његошевог „Горског вијенца“ – владике и владара Црне Горе, највећег српског пјесника у философа слободе, хероизма, ума, реда и поретка ствари у васиони, човјека и његове душе.

„Извиискра Његошева“ додјељује се сваке друге године за најбољу књигу, сабрана или одабрана дјела, и за животно дјело аутора настало на српском језику, без обзира на територију гдје је настало.

У уводном дијелу вечери културно-умјетнички програм уприличила је и уљепшала етно појац Даница Црногорчевић са етно групом ,,Горица”.

Извели су композицију ,,Јечам жњела” са оригиналним текстом и ауторским варијацијама у тексту које је у пјесму унио светопочивши Митрополит Амфилохије.

Након њиховог наступа ријеч је узео Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије који је благословио ово вече, исказавши нарочиту благодарност свим црквеним великодостојницима на њиховом присуству, као и министру просвјете у Влади Црне Горе мр Миомиру Мију Војиновићу и нарочито, како је и сам нагласио, добитнику Изузетне награде ,,Извиискра Његошева” академику Матији Бећковићу.

Митрополит Јоаникије је казао да је Матијина поезија луча у тами овога времена:

,,Пјесник Матија Бећковић није копирао нити допјевавао Његоша, али је препознат као насљедник Његошевог духа и настављач његовог дјела. Није написао нову Луча микрокозма, али је Матијина религиозна поезија луча у тами овога времена, запаљена тако да ‘нит догори, нити свјетлост губи’.Није Матија написао нови ’Горски вијенац’, али је један од ријетких српских пјесника чију поезију, као и Горски вијенац народ не само радо чита и слуша, него и памти. Његово дјело је нашло мјесто у души народа гдје ће кроз будуће вјекове и остати” – бесједио је Владика.

Митрополит Јоаникије се потом осврнуо на изузетан благослов који је Матија Бећковић добио од Светог Јустина Ћелијског:

,Послије шездесет година стварања у својој поеми Слава Теби Боже Матија Бећковић велича Бога, Оца слободног стваралачког чина. Божанска слобода стваралачког чина по надахнућу с’ више покретала је Матијино пјесничко перо. Тако је смјелим и слободним стваралаштвом испуњавао Његошев завјет слободе, у том погледу осјенила га је још као младог ствараоца ријеч Светог старца Јустина Ћелијског који му је послије читања поеме Богојављење свесрдно благословио: Пиши што смјелије!”

Он је закључио да је Косово скупоцјени драгуљ који својим стиховима вјековима глачају најбољи српски пјесници, а да међу њима Матија заузима видно и истакнуто мјесто:

,,У Матијиној поезији главна ријеч је: Бог. Бог је једини пјесник и извор ријечи. Његово име је изнад сваког имена, име Божије је коријен свих земаљских језика па и српског. У свјетлости Божијег имена Бећковић је открио и саопштио да је ‘Косово најскупља српска ријеч’, она је освећена и обожена. Она као Јерусалим блиста у српском изразу православне вјере. Она је скупоцјени драгуљ који својим стиховима вјековима глачају најбољи српски пјесници, да свијетли и на овом и на оном свијету! Међу њима Матија заузима видно и истакнуто мјесто.”

Матија није постао владика ни свештеник, али је добио свештено званије поете којим Његош одликује своју млађу сабраћу – изабране српске пјеснике. Са радошћу честитам Матији ово Његошево одликовање које је богме и заслужио!” – поручио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Након обраћања Митрополита Јоаникија услиједило је уручење посебног признања академику Матији Бећковићу које се на овој свечаности, по први пут, од стране стручног жирија додјељује Изузетна књижевна награда „Извиискра Његошева“ за његово цјелокупно пјесничко дјело.

Затим је ријеч узео предсједник Матице српске господин Иван Негришорац.

Он је истакао да нема ништа природније него поезију Бећковића довести у везу са Његошем:

,,Једно је за Матију Бећковића сасвим извјесно, нема српског пјесника од значаја који толико успјешно и естетски убједљиво говор савремене поезије приближава форми народне песме и самог Његоша.”

Господин Негришорац је потом подсјетио на договор светопочившег Митрополита Амфилохија са Богом везано за обнову и враћање Капеле на Ловћену:

,,Морамо се сетити и онога што нам је Митрополит Амфилохије говорио, а то је да је његов договор са Богом који је успоставио то да се на Ловћен врати Капела. Скоро га је Бог узео к себи пре него што је то обавио, значи да он већ има човјека, Божија промисао то зна, да има човјека на земљи који ће остварити тај договор који је наш Митрополит са Богом успоставио, или Бог са њим. Матија нам је показао да и послије Његоша може да се пјева његошевски и да не пјевају само гори (од Његоша) него и они који иду овим великим (Његошевим) трагом” – закључио је он.

Господин Негришорац је образложио да Матија Бећковић успјешно приказује сав јад, комику и тугу, гротеску и апсурд човјековог настојања да се наметне Богу:

,,Матија у својој поезији успјешно чува традиционалну и трагичну узвишеност са којом бранимо човјеково постојање у Богу и уз Бога. Али исто тако приказује сав јад, комику и тугу, гротеску и апсурд човјековог настојања да се наметне Богу и да припадне световима које одавно већ није способан да схвати и којима не може да влада. Његош те је сам одабрао да нам будеш опомена и глас спасења, а на нама је данас само да отворено признамо како смо разумјели ту поруку која и нас данашње и оне будуће генерације чврсто обавезује. Зато си послат на овај свијет мајчин и очин сине, јуначки сине! Зато да нам пружиш чврсте мјере и доказе о томе ко смо ми и шта смо и у шта се можемо претворити, хвала ти због тога!” – поручио је напослијетку господин Иван Негришорац.

Након громогласног аплауза у препуној крипти подгоричког Саборног храма ријеч је узео проф. др Јован Делић, предсједник жирија.

Он је образложио да je Матија Бећковић остварио три поетичка идеала Томаса Елиота и то у свјетским размјерама:

,,Мало је ко у свјетским размјерама креативно остварио три Елиотова поетичка идеала: Велику пјесничку форму, креативност према традицији и имперсоналност као што је то учинио Матија Бећковић, српски пјесник, а није хајао за било чије поетике.”

Господин Делић је такође нагласио да међу српским пјесницима нема ни већег ни истрајнијег љубавног пјесника од Матије Бећковића:

„Нити имамо опјеваније лирске јунакиње од Вере Павладољске која се обукла у звук и најсонорније име наше љубавне лирике.”

Он је такође указао на чињеницу да нико од српских пјесника није опјевао толико јама, стратишта, новомученика:

,,Сјетимо се само Налив пера доктора Обрадовића и недокланог Љубана Једнака, као што је то учинио Матија Бећковић. Тешко да имамо пјесника који је толико у милости српског језика, а још теже да имамо таквог пјесника са таквом језичком имагинацијом као што је Матија Бећковић.’Шта ће ново ако има старо?’ питао се Бећковић поводом Његоша, а одговор је у његовој поезији и у једном мудром цитату: Гле, старо постаде ново!” – закључио је тиме проф. др Јован Делић.

Напослијетку, сабранима се обратио и добитник Изузетне награде “Извиискра Његошева”, академик Матија Бећковић. Он је након прочитаних стихова ,,Праху оца поезије” „спјева“, од 45 пјесама са по четрнаест стихова у римованим дистисима, призивајући Његошеву „Посвету праху оца Србије“ из “Горског вијенца” и „Посвету“ Сими Милутиновићу Сарајлији из “Луче микрокозма”, пјевао о Његошу – апотеозу којом је понирао у тајну пјесништва и језика највећег српског пјесника. У крупним замасима, разуђено и узвишено, савремени пјесник одгонета и слави класичног пјесника са призвуком старих похвала и молитве.

Академик Матија Бећковић је подвукао да је било боље да смо кроз минуле деценије потписивали Његоша онако како се он сам потписивао, а не како су други хтјели и потурали:

,,Његош се ријетко потписивао као Његош, писма понекад, књижевна дјела – никад, а увијек и по правилу: Владика Црногорски. Да смо његове спјевове потписивали онако како их је потписивао он сам, можда бисмо их боље разумели и дубље прочитали и протумачили. Ако би његова Црква одсад његова дјела објављивала под именом Ловћенски Тајновидац, како се потписују дела Јована Лествичника, Јована Златоустог или Светога Августина, његова појава и његов песмотвор не би тако дуго остајали изван објашњења” – појаснио је он.

У даљем обраћању образложио је да су лик и дјела Владике Петра II Петровића систематски расчињавали и развладичили и цензурисали, потурајући лажне чињенице о његовом животу, фалсификујући историју:

,,Владику Петра Петровића у наше време су расчинили и развладичили, његову цркву срушили и отели је њему и његовој Цркви. Мошти су му киднаповали, а његову херојку испевану без труна на језику цензурисали су и чак проглашавали геноцидном. Тврдили су да није држао ни до цркве ни до вере ни до свог владичанства, а именом Србин није звао Србе него српску веру, да би на крају закључили да ни та вера, ни та Црква, ни тај владика нису српски.”

Матија Бећковић је даље појаснио да аманет који је Његош оставио у ствари значи да је желио не само да почива на врху завичајне планине, него и на мјесту највеће дубине свог дјела:

,,Од свега што је у његошологији написано, онај који ово говори себи би смео само приписати једну помисао на коју код других тумача нисам наишао. Наиме, скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену, којом почиње Горски вијенац по разумевању ако је одржан на Ловћену то значи на врху Ловћена, Горски вијенац је записник са те Скупштине. На мјесту гдје је одржана Владика црногорски подигао је цркву уз аманет да се у њој сахрани. Желио је да почива не само на врху завичајне планине, него и на мјесту највеће дубине свог дјела!”

Он је подсјетио да је заправо Његош својим мучеништвом након смрти огледаним у преметању његових костију, заправо постао свет, будући да су се његови кости преметнуле у мошти:

,,Рођен за кратак живот и велику славу желео је да борбу коју је водио за живота настави и послије смрти. Сахрањен је у владичанским одеждама са митром на глави, крстом у руци и панагијом на прсима, да би га у новијим временима као кашет костију осам пута претумбавали и пресахрањивали, па су се посмртним страдањем те кости преметнуле у мошти! Сви којима је Његош био свет и светиња, проглашени су светитељима прије њега. Дуго је за оне на небу био свет, а за ове на земљи није. Онако како је Његош прогласио светим свога стрица Светог Петра Цетињског, тако је о Његошевој 200. годишњици Митрополит Амфилохије прогласио Ловћенског Тајнивидца као пророчку свијест српскога народа на коме се обистинила она библијска: ‘да ће небо и земља проћи, али ријеч неће!” – закључио је он.

На самом крају свог обраћања Матија Бећковић је поручио да ће послије 24 године када је новчани дио Његошеве награде приложио ћивоту Светог Петра Цетињског, сада то учинити са новчаном наградом Извиискре Његошеве, али овог пута награду ће приложити ћивоту Митрополита Амфилохија:

,,Поштовани скупе, уз захвалност жирију који ме је наградио и покровитељу који је награду омогућио, допустите да додам и ово: Новчани дио Његошеве награде коју сам примио на Цетињу на Велики уторак, 1998. године приложио сам на ћивот Светог Петра Цетињског и предао у руке Митрополиту Амфилохију. После 24 године, у навечерје Лучиндана, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици новчани дио награде Извиискра Његошева прилажем на ћивот Амфилохија Радовића – Морачког Јасновидца и предајем у руке Митрополиту Јоаникију!”

Жири за додјелу Награде „Извиискра Његошева“, у саставу: проф. др Јован Делић, дописни члан Српске академије наука и уметности – предсједник (Београд), Милутин Мићовић (Никшић), проф. др Ранко Поповић, дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске (Бање Лука), проф. др Драган Станић (Нови Сад) и др Драган Хамовић (Београд), донио је одлуку да се, девета по реду, књижевна награда „Извиискра Његошева“ за 2021/2022. годину додијели академику Матији Бећковићу за његово цјелокупно пјесничко дјело.

Досадашњи добитници награде:

2007/2008 Миодраг Павловић ,,Живот у јарузи, Рајске изреке, Бесовски вртлози”

2009/2010 Рајко Петров Ного ,,Не тикај у ме”

2011/2012 Митрополит Амфилохије Изабрана дјела

2013/2014 Милован Данојлић цјелокупни књижевни рад

2015/2016 Љубомир Симовић цјелокупни књижевни рад

2016/2017 Ранко Јововић цјелокупно пјесничко дјело

2018/2019 Ђорђо Сладоје ,,Занатски дом”

2020/2021 Милосав Тешић цјелокупно пјесничко дјело