МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: У поплави антиуметности и у понижавању класичних вредности

(Беседа Матије Бећковића на промоцији књиге „Наше су само речи“ Милана Ружића у Београду)

Некад се у оваквим приликама говорило: „Запамтите ово име!“ Одавно нисам ту реч чуо, а она ми је пала на памет поводом нашег Милана Ружића. Никада у историји, како се то каже, није објављено више књига, него што се данас објављује у Србији. А с друге стране, никада није било мање познатих писаца и читалаца тих књига. Оне се чак и у библиографијама не региструју, а да не говорим о томе како књижевна критика више не постоји. У најважнијим нашим листовима више нема те рубрике која је била редовна и подразумевала се у културним рубрикама. Тако да је настала читава једна дивља градња, једна безбројна библиотека књига коју људи објављују у време у којем никада раније није било лакше објавити књигу. Сада је то помоћу нових технологија свакоме могуће, поготово ако нађе и некога, такозваног донатора да књигу објави. Али, шта се са тим књигама збива? Мисли се да се ништа неће променити и да ће оне које вреде из свог тог мноштва изронити, бити уочене и све оне остале им неће сметати. Тако се ја надам да ће бити и са нашим Миланом Ружићем, који је требало да се роди или нешто раније или нешто касније, а родио се у најнезгоднији час када је та књига помешана са хиљадама других и они који су прави и ретки читаоци, сладокусци, једва да су прилици да се тих књига домогну и да их пронађу.

Некако од тог мноштва као да је утрнуо и сваки осећај где би оне могле бити, мада се свака права реч искобеља и бива уочена било где да је казана, јер у том такозваном заједничком језику ка коме сви теже и где вас ниједна реч не погађа даље од површине коже, где се људи споразумевају са неколико гестова и једно стотину речи, и не треба им више. Тако да они прави које језик рађа и који су медији тог језика преко кога они живе, јесу песници, јер колико год да има полиглота и колико год да сваки час срећемо људе који говоре ко зна колико језика, поезија се пише искључиво на матерњем језику. Још нико није писао на неком другом језику, и то је нека истина и о језику и о поезији. Тако да овакве текстове, као што пише Милан Ружић, ја сам називао записи, а он је просто лепо почео, разговетно пише и мисли и говори. Срео сам га први пут у Лучанима. Има ону представу о књижевности коју сам ја имао пре пола века, али сад се то време од пре пола века указује као неко златно доба, када шта год неко пише у Србији и негде објави, нема никога ко пише, а да то није видео. Није било могуће да се објави нека књига, а да је сви који пишу књиге нису запазили, да неко није склопио срећно две речи, а да он већ није био аутор. И где год да су живели, тада у то време, ти писци су се знали и представљали једно велико братство. Како ће сада и с ким он да се сретне и повеже када, пре свега, издавачи, и они највећи, не плаћају ауторе. То све добијају џабе на дискети, исправљено, још и добију онога ко ће све то да донира. То је све један велики назадак у односу на оно што је било, такорећи, јуче.

Сећам се, плаћало се по стиху. У то време знало се колико кошта један стих. И сад, ја мислим да је много утицало то, тај ценовник, да се стих скраћивао. Што бисмо писали неки шеснаестерац кад ће вам исто платити и за једну реч? Тако су настале оне дугачке поеме. Један рецимо, да вас тиме забављам, написао поему „Сутјеска“. Та поема има сто издања, а он је само проширивао, тако да је то нарасло на десетине хиљада стихова, па су му тамо предложили да то скрати. Он је казао: „Лако је вама да причате да се то скрати, али ја како прекрижим неки стих, ја узмем детету доручак.“ То нису стихови, то су паре. И није он случајно покушавао и сводио на једну реч, али сада то више не постоји и немогуће је од тога живети, а ми смо живели.

У то време чак су нам давали станове, женили смо се и добијали децу, а све пишући песме. Милан Ружић личи на те из тог времена који би хтео да живи за то и да живи од тога у време у којем је све то тако неким шапатом нестало, да нико није ни приметио. Шта се догодило да су најзначајније издавачке куће и најбоље едиције угрожене и да се једва одржавају? Хоће да нестану поред нас живих и нико се због тога не узбуђује, него мисли зашто држава то дозвољава, држава која нема ни власт, која не постоји. Људи би требало да просто буду заинтересовани да то не може просто пропасти док су они живи.

Е сад, тако као што он пише, ипак се нашао издавач, и то врло угледан, који је ту књигу објавио. Сви ви сте се овде нашли, сад не знам да ли сте читали, да ли знате Милана, пошто је он преко тих књижевних вечери које организује, преко те службе књизи и писању и читању, култури, стекао много пријатеља. Али, било би важно да просто то добије она крила, да му се дуне под крила, сад, баш у овом часу. То је већ његова друга књига, она се сматра важном. Обично се каже, прву књигу свако некако напише, а већ да видимо шта ће бити у другој. Али ево је и друга и она се разликује можда од свих књига које пишу његови вршњаци. Он је на те корице ставио слику Петра Лубарде, Гуслар. То је једна од најважнијих, најлепших, најпотреснијих Лубардиних слика. Али, ту су већ спорне и гусле и гуслар, па и сам Петар Лубарда једва се одржава у тој поплави антиуметности и у понижавању класичних вредности. А ипак, ко год је истински читалац и љубитељ такозване писане речи, он ће у тој књизи наћи како неко нешто лепо, разговетно пише, да можете то и читати и судити му и неће вас он понижавати, ни пригонити да се дивите нечему што не разумете и што не смете да кажете да не разумете, јер ћете се тиме изложити ко зна чему. Он пише тако како пише. Баш сад је прочитао, један од тих текстова у којима има правих бравура.

Он је читао одмах тај текст који се завршава овако: „Али кад хтети бих хтео, кад могао бих моћи, кад ме не би мрзело да ме не мрзи, кад бих бар планирао да планирам и скочио да скочим, обећао да ћу обећати, не слагао да ћу слагати, знао да ћу знати, опет не бих рекао оно што би требало рећи, ако бих и знао шта је то што није глупо казати кад сви паметни ћуте.“ – па да и ја станем ту.

Тагови: Матија Бећковић, Милан Ружић