МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Шта год да причамо, причамо о Косову, где год идемо – тамо стижемо

Академик и песник Матија Бећковић, добитник „Светосавске повеље”, у разговору поводом награде, истиче – шта год да причамо, причамо о Косову, где год идемо, тамо стижемо.

„Ту смо постали хришћани, изабрали смо царство небеско, веру у победу истине и правде кроз векове. Ту су се под нашим именима појавили библијски ликови. На нашој земљи се поновило јеванђеље, а то је била и победа поезије“, додаје Бећковић у разговору за Спутњик.

Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета” доделило му је „Светосавску повељу”, уз образложење да је реч о највећем живом српском песнику чија поезија се у овим превирујућим временима јавља као охрабрење и путоказ.

Са Светосавском повељом у друштву славних чланова „Просвјете”

После ордена Светог Саве, добили сте прву награду која у свом имену носи име Светог Саве. Шта вам ова повеља значи?

-Мене су преценили када су ме придружили претходним добитницима, међу којима је рецимо митрополит Амфилохије, а придружили су ме и толиком броју славних чланова друштва „Просвјета” које је основано пре 120 година. Да бисмо испричали њену историју, требало би нам исто толико времена, јер је свака година део успињања, падања, страдања друштва које је поделило судбину свога народа. Била је „Просвјета” и суђена и забрањивана, а основало ју је првих 35 писмених Срба у Босни и Херцеговини да би помагали наше ђаке који су се школовали по свету, да би се касније расцветала и основала своје одборе не само по целом српству него и свету.

Језик је способан да створи државу

Уписала је у своје чланове најзначајније људе наше културе и историје.

-Још у то време наши људи су знали шта је најважније за будућност и опстанак нашега народа. Постојало је веровање да је језик способан да створи државу, а неко је рекао да се и у језику неких најпримитивнијих народа крију тајне о којима филозофи и не сањају. Идеја да поезија може духовно да уједини народ и да је то јединство важније од сваког другог такође је дуго трајала. На катедрама које је „Просвјета” основала у својим одборима и пододборима говорили су Лаза Костић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Петар Кочић, Перо Слијепчевић, и то по Европи и Америци. Тамо су се по свим њиховим државама и државицама оснивали пододбори који су бројали и по хиљаду чланова. Сви су се јавили у добровољце у Првом светском рату. Срби на Аљасци су скупљали новац за помоћ породицама обешених у Требињу, а ко би већ побројао и све остале акције.

Традиција „Просвјете” се наставља, али је судбина народа данас мало другачија него у време великана које помињете. Како ви видите ту судбину?

– Будућност је неизвесна. Не знамо шта ће сутра бити, ни која ће занимања преживети, али не заборављамо шта је најважније, што су знали и оснивачи „Просвјете” – брига о култури, љубав, вера, језик, писмо. Како тада, тако и сада се надамо да има људи који ће то препознати. Било би занимљиво када би се утврдило када је први пут после Другог светског рата употребљена реч „српство”. То је била једна од проскрибованих речи. У овој дигиталној ери могло би се то лако утврдити.

Свети Сава, збирно име српскога народа

Можемо ли говорити о просвети, а да не говоримо о светосављу и свему што нам је први српски писац оставио?

– Свети Сава је први српски писац чије име и презиме знамо. Било је писаца и пре њега, али не знамо њихова имена. Све што су писали и стварали, опет се у њему родило и препородило. Имамо прву здраву реченицу написану на српском језику руком Светог Саве. Не знам колико људи зна да је његов портрет у манастиру Милешева живописан по живом моделу, да је он позирао, да ми знамо како он изгледа. Нјегов лик би могао бити у личној карти целог нашег народа. Он је збирно име српскога народа, у њему је сачувано све што је тај народ створио и урадио и све је њиме објаснио. Упућенији од мене су одавно уочили да се није могла родити немањићка култура и цео тај славни период ни из чега, нити да та писменост настане одједном да није било писмености и пре Саве и Немање. Ниједан свети није толико присутан у животу свога народа као Свети Сава који је једва извлачио ноге из камења идући по својој земљи. Што је камен био тврђи, резао је дубље и те стопе су силазиле на дно бића његовог народа тако да можемо – тим Савиним стопама, лактовима, куковима, изворима – путовати по Савиној земљи. Коначно смо добили и Светосавски храм. То је мало ко веровао. Једино је био сигуран да се то неће десити.

У Црној Гори се одломио глечер

Верујете ли да ће тамо где је Савина вода, манастир Савина, Савин кук, у Црној Гори која је дуго имала проблем са светосављем, те стопе сад бити уочљиве и да ће се њима лакше ходати?

-У Црној Гори се десило оно што је многи веровао да се неће десити никада, али и тај глечер се одломио и никада се нече вратити тамо где је био. Они су се борили са тим стопама и говорили да то није Сава Немањић, него Сава Поповић или неко другог презимена. Има много његових имењака који се не сећају по коме су име добили. Претрпео је то пламено мучеништво на највећој коти будућег главног града српскога народа. И онај који га је спаљивао није знао да је сваку ту варницу расејао у душу његовог народа. Предлагано је да ту буде гаража, циркус и много тога другог само да не буде храм, али утолико је он већи и сада је постао саборни храм свих Срба који гледају у то поље и храм који је настао, како је рекао Васко Попа, из видовитог пепела.

У једној од својих најлепших песама, о Светом Сави који покушава да узме камен везан за земљу, и кажете: „Проклета земља у којој је камење везано, а пашчад пуштена”. Колико је та слика актуелна и данас?

-Свети Сава је најшири наш човек, у њему је стало све што смо створили и народ који то има не може се изгубити. Само замислите како је у светој земљи посејао семенку из које је израсло стабло српске цркве које је стигло на све континенте. Кад један народ има једно место на коме осам векова није ништа рађало него се само молио и постио, није појео комад меса, није се криво заклео, није лажно сведочио и није ту свећу претулио, онда се из те чисте семенке он може поново родити и препородити и тога смо ми сами били сведоци и сами смо се уверили да је та свећа остала неугасива до данашњега дана. А било је периода када људи нису знали да то место постоји. Међутим, увек су се налазили они који су знали како тамо да дођу и како ту ватру да одрже. Кад је неко неког питао како има извор Светога Саве на врху Дурмитора, такозвана Савина вода, како може да избије вода на врху неке планине, овај је рекао: „Узми иглу па удари човека у теме и видећеш да ће шикнути увис његов кровоток”. Тај крвоток једнога народа кружи по Савиној земљи и избио је на врх Дурмитора.

У образложењу „Светосавске повеље” каже се да је награђен највећи живи српски песник. Како се Ви осећате када чујете такве речи о себи?

-Да будем скроман, па да кажем да ми је мало то „живи“.