МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Кустурица ми је директно ударио на кашику

На Сајму књига одржана је промоција дневничких записа Емира Кустурице „Шта ми ово треба“.

Публици на крцатом Платоу Бранка Миљковића прво се обратио Мањо Вукотић испред издавачке куће „Вукотић медиа“.
– Пошто му је досадило да ‘ладује испод златних палми и иде у лов на златне и сребрне медведе и златне лавове, Кустирца се бацио на писање књига да би доказао да је и ту талентован и да и то може да ради. Прву књигу „Смрт је непровјерена гласина“ сам објавио тада у „Вечерњим новостима“ 2010, други рукопис, „Сто јада“ три године касније. Ово је трећа Емирова књига која није ни биографија ни аутобиографија већ дневнички запис дуг 25 година у којем се може пратити период од 1992. до последњег текста написаног пре два месеца – рекао је Мањо Вукотић.

Он је поменуо да је Кустурицу упознао 1990. у Мостару, на стадиону „Вележа“ док су још обојица веровала да, ако се не очува Југославија, онда макар нећемо јуриштати једни на друге.

– Тадашњи новинарски инстинкт ње ми дао мира, па сам од Кустрицое узео његов говор који је наглас читао и сачувао га. Ако на њему има неке мале мрље која је расточила слова, то нису ни његове ни моје сузе за Југославијом, него су падале мостарске кише – открио је Вукотић и вратио Кустурици његов говор из 1990.

Академик, песник и писац Матија Бећковић, потом се нашалио како је Кустурица и редитељ и музичар и градитељ и писац, а да је он само писац, па му је Кустурица директно ударио на кашику.

– Није хтео ни то да ми остави него ми је угрозио егзистенцију јер ја нити умем да свирам, нити умем да певам нити градим куће нити режирам фимове. Али њему је све то мало и ако се нешто ново појави, ево њега да буде први. Ову књигу је насловио „Шта ми ово треба“, као да се каје што је то написао. Међутим, да се каје, наслов би гласи „Шта ми је ово требало“ а ово значи да ће он то и да настави. Штета што није наведено у књизи, пошто знам да је писана вероватно у хеликоптеру и авиону, на разним меридијанима, и било би занимљиво шта је све њему падало на памет и о чему је мислио кад се налазио, рецимо, негде у Кини или Индонезији или ко зна где на земљиној кугли – изјавио је Бећковић.

Потом је испричао како му је један пријатељ пренео свој разговор са Ивом Андрићем док су били у Херцег Новом. Гледајући ноћу околна брда, која су спорадично светлуцала од људи који су пушил или палили нешто шибицама, Андрић је рекао, „Видите, онако се у Европи појавио фашизам, тако тек понегде нешто просине, негде нешто кресне, и нико томе није придавао значај нити знао да ће се претворити у онај велики пламен, велики ужас који смо једва преживели“.

Читајучи Кустуричине дневничке записе, наставио је Бећковић, њему се све то указивало као ти пламичци, као шибице које овде-онде кресну, од нечега страшнога што се приблиава, што се најављује, што се иза брда ваља.

– Кустурица се није либио да спомиње и разна имена и није себе штедео њихових коментара и одговора, али их је већ тада уочавао као претходнике неке страхоте која није именована а коју ми сви сваки дан осећамо… тако да кад човек чита ту овако лежерно написану књигу где он себи даје труда, поред оволико послова, да се тиме бави, то све има дупло дно и неку много важнију позадину која је опомињућа и која ономе који чита и који прати може га одвести у нешто што се надвија над светом и што сваки дан узима неко убрзање – истакао је Бећковић.

На крају је рекао да нема неко друго име него да Кустурицу назове ренесансним уметником.

– Његова дела се могу читати, гледати а могу и опипати рукама. Таквог подвига није било и није било такве личности. Ја сам гледао те градове његове, Мећавник и Андрићград, и то сам гледао испочетка кад су ту биле голе долине. Знам Србе који причају шта ће све подићи и нису подигли ништа а он је први који је рекао Овде ћу подићи и подигао је много више него што сам ја помислио да може подићи. А није закуцан ниједан ексер а да он није рекао „ту закуцај“. Гледао сам архитекте који му подносе своје планове. Кад га човек гледа, не би ни помислио да се тиме бави и да он нешто зна, а он им каже „не ово, не ваља ово овако, ово скините, оно оставите“ са непогрешивом инерцијом и даром тако да није чудо што нас је обрадовао и новом књигом и што је направио наслов који обећава да ће тих књига бити још.

Кустурица је поручио да је на крају ипак најважније ко је какав човек и како се ко изборио са временом у којем је живео и како је ко успевао да опстане и претекне.
– Ни велика ни мала култура не сме да ишчезне и сваки податак о њој је ваљан. Не смемо да дозволимо да нам навлаче коже преко очију и глава и од нас направе добре робове, а све ово што се данас дешава мени личи на то. Срећна је околност да можемо да се нађемо у поводу књиге па макар он био и дневник за који уопште нисам био сигуран да може бити склопљен у једну целину – признао је Кустурица и на крају закључио:
– Ми треба да се изборимо за своју културу и не смемо да дозволимо да нам се из сећања брише оно што нам је најважније.

Тагови: Емир Кустурица, Матија Бећковић, Сајам књига