Матија Бећковић: Како је Кнежево поље коначно открило по коме се зове

Матија Бећковић, фото: Недељник

Вајар Милутин Ранковић из Лајковца пронашао је Радована Белог Марковића у једном храсту на Повлену. Само га је ослободио храстових корица и показало се да је он ту одувек био. Као што је и сам Радован самоникао, тако је и тај храст и то Кнежево поље на коме је постављен споменик коначно открило по ком кнезу се зове.
Овако академик Матија Бећковић за Спутњик коментарише недавно откривање споменика књижевнику Радовану Белом Марковићу, том, како каже „кнезу српских писаца“ подигнутом на планини Повлен.
Као председник удружења Бели Повлен чувени песник био је један од говорника на тој свечаности, на ваљевској планини коју је опевао и у своје романе и приче заувек сместио велики лајковачки литерата.

На Кнежевом пољу поново отворена књига

„Тако је све дошло на своје место брзо и логично: да се једном тако самосвојноме, оригиналноме, посебноме писцу, ето ни годину после његовога одласка, отвара та књига и поново читају његова дела. А он сам је личио на драгуљ који неко пронађе на неком имању. Као пчеле кад се пусте па негде направе саће у неком дрвету, тако је неко саће и цела његова књижевност. Такав је и сав тај језик који нас је он убедио да је постојао, а он га је измислио и без њега га не би било“, објашњава за Спутњик Матија Бећковић.
Брзина којом се осмислио и реализовао споменик овом писцу није изненадила професора Радивоја Микића, дугогодишњег тумача и аналитичара Марковићевог дела. Изненађења нема због тога што, како каже, наша култура има проблема са живим људима, са покојницима је много лакше.
„Док је човек ту, ми према њему имамо много компликован однос, тешко га прихватимо и најчешће га на онај свет испратимо са неком бодљом у срцу коју мора да понесе. Кад је Радован Бели Марковић отишао видело се да је отишло нешто велико, важно, значајно. Поред споменика на Повлену, ваљевска библиотека добила је име Радован Бели Марковић, у Лајковцу је основана књижевна награда која ће носити његово име. Дакле, читав низ ствари се догађа и то није нимало случајно. Сетимо се да су Радована у Лајковцу звали само – књижевник: „Књижевник је рекао“, „књижевник ће доћи“, „књижевник је обећао…“. То се сматрало веома важним и испод тога се није ишло“, сматра професор Микић.
Он напомиње да је Радован Бели Марковић био јединствен по много чему, редак човек који се у животу кретао по неуобичајеној путањи. Сироче које је рано остало без оца касније се, кад је постао писац, стално привијао уз очеву успомену претварајући га у књижевни лик, као што је у романе уводио и своју мајку.

Ретко осећање сопственог достојанства

„Оно што је посебно карактеристично за Радована јесте да је имао ону ретку врсту осећања сопственог достојанства. У његовим биографијама увек се може срести податак да је своју прву књигу „Паликућа и Тереза милости пуна“ објавио 1976. године. Међутим то није тачно, јер његова прва књига никад није објављена. Ти „Записи о Витковићу“ били су примљени за објављивање у тада веома угледној и утицајној Књижевној омладини Србије, али књига није објављена зато што Радован Бели Марковић није пристао да из једне приповетке избаце две реченице у којима је неко препознао неку политичку алузију. Није пристао јер, како је често говорио „после те интервенције, то више није моја књига“. И то показује нешто што је у Радовановом карактеру било јако важно: потребу једног сирочета да увек одбрани и заштити своје достојанство.“
Необичност Марковићеве биографије огледа се и у томе што ништа у њој није водило ка књижевности: завршио је средњу техничку школу, радио на бензинској пумпи… Био је један од оних писаца који су сами себе створили, сматра професор Микић.
„Радован је био и секретар општинског комитета Савеза комуниста у Лајковцу, али док су други председници комитета организовали партијске школе и курсеве, он је Лајковчане организовано водио у Народно позориште.“

Ћилибар од паучине језика

Не спорећи необичност књижевне појаве лајковачког писца, песник Матија Бећковић уочава сличност између његовог дела и ћилибара.
„Радован Бели Марковић је мени увек личио на ону бубу која је лучила нешто као ћилибар, па је онда и саму себе замотала и овековечила и остала у том свом делу. На нама је било да то размотамо, али Радован је ипак ишао неком танком линијом и одржавао се на паучини језика, тако да се та авантура увек срећно завршавала. Ко год га је читао као да га је гледао како иде неким амбисом и мислио је хоће ли пасти или ће се извући. Тим заумним језиком је писао и репортаже у листу „Напред“ где је све и почело. Иако је Бели Марковић написао двадесетак књига, то је заправо све једна књига. И када би некако могла да се стави у једне корице, онда би се видело како је то ткиво, и предиво, и та плетисанка једна ретка и драгоцена вредност нашег језика и наше књижевности. Иза овог писца остало је једно огромно клупко за које мислим да ће све више бити читано и тумачено са дивљењем и уважавањем.“
Дејана Вуковић