МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Хандке је на својој кожи добро осетио како је нама

УРУЧЕЊЕ Ордена Републике Српске и „Велике награде Иво Андрић“ нобеловцу Петеру Хандкеу поново је узбуркало духове на Балкану.

И то оне који су га и кад је добио Нобелову награду за књижевност „каменовали“ и проглашавали персоном нон грата у неким градовима бивше Југославије. Док је у Вишеграду примио признање за допринос уметности, књижевности и истини о српском народу, босански медији говоре да је у град на Дрини поново дошао „националиста, фашиста који негира геноцид у Сребреници, па и Босну и Херцеговину“.

Како ове оптужбе коментарише академик и песник Матија Бећковић, који је, такође, био гост у Вишеграду?

– Што би рекао данашњи окупатор: „Фокусирајте се на позитивно!“ Не фокусирајте се на те пропратне сплачине – каже Бећковић за „Новости“.

– Што не би пропустили да кажу данашњи млади људи – то је већ досадно. Према томе, фокусирајмо се на позитивно: „Живео Петер Хандке!“ Он није први нобеловац који је проглашен за највећег кривца. Пре њега је то био Иво Андрић, за кога је речено да је Босни направио више зла него све непријатељске војске. Нису у Вишеграду случајно прво срушили Андрићев споменик. Кустурици приговарају да је правио град на месту злочина. А да је тражио неко место у нашој земљи где није било злочина, нашао би га једино на небу. Лако је Чомском, Пинтеру, Де Ниру, Бобу Дилану, Солжењицину, Хандкеу да буду на страни Србије, јер је њихово дело неоспориво. Проблем је са онима без дела који не смеју да ризикују.

Да ли сте са Хандкеом разговарали о томе зашто је, како је рекао, „упркос јаким ветровима који су били против тога“ дошао да прими награду?

– Хандке не оставља утисак човека који се двоуми. Нисам срео спокојнијег човека који све разуме, и са ветром и без ветра. За њега су исто речи, звуци, боје и мириси. Ритам му је битнији од свега осталог, а књижевност – почетак и крај. Рекао је и да своје читаоце поштује више него себе. Предложио је да, ако не можемо да разговарамо о нечем другом, можда бисмо могли о природи, о звуцима и мирисима. Боја, звук, мирис су речи његовог језика. Учинило ми се да му је звук ветра дражи него речи. Сад кад сам га боље упознао, рекао бих да га је ветар привукао и био разлог више да дође. Једини од нас који смо тамо били, поранио је и сам сатима лутао по околним брдима.

Како он реагује на оптужбе којима га његови непријатељи обасипају?

– Хоћете рећи како реагује на опорочавања, аброве и интриге. То је миљама далеко од њега и његовог живота. Није згодно кад неког зовеш у госте да му главу пуниш блатом. Чак и кад је приморан да чује неку од тих пакости више га занима њихов ритам него њихов садржај. Он је Миле коме гори цигара док иде лајковачком пругом. Прву реч коју је изговорио кад смо се поздравили била је – дугачка је лајковачка пруга. Као да је у Милету препознао себе, а у Милетовој шетњи лајковачком пругом и своја путовања по белом свету. Иде „Миле лајковачком пругом“ је песма о Хандкеу.

Недавно сте изјавили да је Хандке у тој песми пронашао своју веру?

– Тај мотив заслужује озбиљну књижевну студију. Није ни сам Хандке до краја распаковао шта је ту нашао. То је велика метафора којој је додао своју харизму. И не може се начудити како се ми веселимо певајући ту тужну песму.

Да ли вам је открио зашто је одлучио да буде сапатник српског народа?

– Да нам разбије страх, потрудио се да буде демонстратор и већи Србин од многих од нас. Зна он добро како је нама кад ни њега нису могли заобићи. А како је Србима, уверио се он сам на основу сопственог искуства. Бестелесан и бешуман осетио је на својој кожи шта је Србија. Као краљ који се облачио у рите и ишао кроз народ да чује шта ко мисли.

Шта је то Хандке чуо?

– Као у сваком правом другарству, изгледа да је наишао баш кад се Миле шетајући лајковачком пругом изненада нашао у неприлици, па му је притекао у помоћ нико други ни мањи него Петер Хандке, који је у тој песми нашао разрешилицу коју је тражио у својих педесет романа.

Зашто се сви сапатници српског народа, међу њима и Хандке, оптужују да су фашисти, националисти…?

– Често је разлог свему што је дан исувише дуг, а обавеза премало, па људи немају паметнијег посла. Чини ми се да и та забава полако излази из моде и да тако нико озбиљан не мисли и не говори. И буџети су за ту врсту делатности све тањи.

Да ли је Хандкеа „Нобел“ променио?

– Видно се угојио. Једва хода. Не може прећи пешке ни 100 километара дневно. Као и све у наше време, и овај велики културни догађај на отвореном био је затвореног типа. Можда би било још најбоље да нико није знао да ће Хандке доћи, као што би се, да није било хајке, могло закључити по нашим медијима.Човек би помислио да је Србима то већ мало досадило. Жељни су неких других садржаја. Преко главе им је тих проклетих нобеловаца. Мада ми интуиција већ сад шапуће да ће посете Хандкеа Србији у неким будућим временима прећи у легенде о човеку који је туда пролазио и где је све застао.

Хоће ли се препричавати и како је обукао дрес Партизана и постао навијач црно-белих?

– Немојте ми стајати на муку. Ћераћемо се још. Али није чудо кад су се у то умешали партизановци Милорад Вучелић и Кустурица…