Матија Бећковић: Атанасије

Атанасије

Кад год је падао у ватру
Зарицао се да више неће;
Почињао би једва чујним
Монашким гласом;
Али слушајући од себе
Изношене и излизане фразе;
Почињао је да се нервира
И подиже глас;
И како је подизао глас
Подизао је и своју мисао;
То га је бодрило
Да говори све гласније;
И кад би висином гласа
Упалио светла у мозгу;
Повезао вијуге
И заждио сваку ћелијицу;
И мисао му је достизала врхунац
А из уста сукљао небески пламен;
Како је говорио тако је и писао
Почињао је мирно распредајући;
Закукуљену и замумуљену
Староставну повесницу;
Али би му брзо сврцнуло
Да скрене са стазе утаптане;
И сјури се у фусноту
Да изурла себе;
Препознајући у данашњем времену
Старозаветне људе и догађаје.