Друге вечери културне манифестације „Ћирилицом“ у Будви, чији су организатори Народна библиотека из Будве и Удружења издавача и књижара Црне Горе, одржано је пјесничко вече посвећено јубилеју 170 година од штампања Горског вијенца на којој су говорили пјесници, чланови Књижевног друштва Његош: Милица Бакрач, Милутин Мићовић, Бећир Вуковић и Андрија Радуловића. Синоћ је одржан и округли сто „Ћирилица-латниница“ на којем су говорили професорица Божена Јелушић, професор Синиша Јелушић и професор Александар Јерков, саопштено је из Арт преса.
На почетку пјесничке вечери, говорећи о Његошу, пјесник Милутин Мићовић је цитирао Његошеве стихове: „А ја што ћу, али са киме ћу, сирак тужни, без игдје икога…,“ истичући, да је то основна позиција пјесника, духом небеским надахнутим.
„Он је усамљен и сам, али је и свеобухватан. Он говорима постиже влајаније небеско и тако снисходи и силази та небеска енергија, до нас успаваних, заборављених, умрачених, ујађених, никаквих. Да није те бесмртне игре, доиста би такви и били, остављени ништавилу. Али, захваљујући Његошу, тој искри бесмртној, човјек има ту моћ да се уздиже и да отвара свој духовни вид и, да постане истински човјек. Ово што је Његош пронио високо и посвједочио, јесте, како постати човјек, како постати божији човјек који сабира културу свог народа,“ истакао је Мићовић.
Црна Гора под тихом памучном окупацијом – а тај памук дави
„У помрачини овог свијета, ове Црне Горе најцрње, иако није била свјетлија Црна Гора Његошева. Била је под отвореном силом, дивљом силом и окупацијом, ова наша Црна Гора је под тихом, меканом, памучном окупацијом, а тај памук дави. Памук је најубитачније средство за дављење. И одузимање живота људи,“ казао је поред осталог пјесник Милутин Мићовић, питајући се, како бити човјек, бити пјесник, носити дух и бити слободан у овом времену времену.
Округли сто „Ћирилица – латиница“: Ћирилица неће нестати
У оквиру програма културне манифестације „Ћирилицом“, синоћ је одржан и округли сто под називом „Ћирилица – латиница, искушења мултикултуралности, у контексту ЕУ“, на коме су говорили: професорица Божена Јелушић, проф. Синиша Јелушић и проф. Александар Јерков, саопштено је из Арт преса.
„Ово, као и многа друга питања служи, не само да буде културолошко питање, већ је оно, на неки начин политичко и дио прављења једног конструкта, провокативно је и о њему треба озбиљно размишљати и говорити,“ истакала је Божена Јелушић и додала:
„У Европској унији (ЕУ) равноправни су сви народи и та позирика Савјета Европе подразумијева, да свако има право, да се школује на свом језику и иззражава свој идентитет. Међутим, мени та прича о мултикултурализму, помало изгледа, као очување сфера моћи. Они највећи народи и даље остају највећи, а они мали народи буду нека врста фолклора, који у тој иигри моћи, по правилу, више губе него што добијају.
Прича о ћирилици и латиници и упорно враћање на искуства мултикултуралности, чини ми се, да скреће пажњу са много озбиљнијиих проблема и народа и језика. То питање је прворазредно питање на нашем терену… Ћирилица није услов нашег идентитета. Она је равноправно писмо, којим се можемо користити, као и латиницом, а питање учесталости је је питање технолошких иновација, питање времена и контекста у коме живимо и у коме мислимо.“
Она је оцијенила да је питање латинице и ћирилице згодна тема „за ове наше нацинално издијељене и осиромашене просторе, за овај наш полицентрични, један језик са четири центра: српским, хрватским, босанским и црногорским“.
„Зато је увијек добро потегнути питање идентитета, јер онда се нећемо бавити много битнијим животним путањима грађана,.“ казала је Јелушић и истакла:
„Мени лично је ћирилица љепша, а некима није. Мислим да је то лично питање, да то није питање националног идентитета и да га тако не треба посматрати.
То питање не треба драматизовати, јер се ћирилица неће изгубити. Она ће једноставно имати мању учесталост, него што ће ће имати латинично писмо.“
Елиминација ћирилице је елиминација духовног наслеђа
„Појам мултикултуралности подразумијева различитост култура, односно културних идентитета и укључује питање односа међу тим културама, чији је превасходни циљ, стварање услова развоја посебних културних идентитета,“ примијетио је професор Синиша Јелушић и додао:
„Занимљиво је што се овај термин мултикултуралности, може примијенити на Броделову дефиницију – да ли се у том смислу примјер Црне Горе или црногорског приморја, може назвати мултикултуралним? По мом то није исто, зато што овдје имамо овај кључни термин, гдје се све супротности прожимају.
Не ппостоје, строго издвојени културни идентитети, у оквиру којих постоји та потреба, стварања посебних културних иденнтитета. Овај простор би се могао прецизније одредити, појмом интеркултуралности, јер, укључије контакт, као остварење културне комуникације, размјене и заједничког судјеловања у остваривању нових вриједности.
Елиминација ћирилице је елиминација духовног наслеђа, што је недопустиво и тога морамо бити свјесни,“ нагласио је он.
Како то да се нико не пита зашто Грци не пишу латиницом?
Професор др Александар Јерков из Београда сматра, да је ситуација много мучна.
„Како то да се неко не запита, зашто Грци не пишу латиницом? Како то, исти развој дођаја у истој Европи, у истом свијету не води ка томе, да Грци данас пишу латиницом? То уопште није тема, нити то Грцима пада на памет,“ нагласио је Јерков.
Он је напоменуо да ћирилица неће нестати, и људе не треба присиљавати на њено коришћење.
„Ако се у једној држави, у једном друштву, преко ноћи, политичким актима нешто успоставља и изнуђује, онда је отпор таквој пракси, више него легитиман, указао је проф. Јерков и наглашава да ни то неће сачувати ћирилицу.
„Видимо, колико тастатура за компјутере има на ћириллици. Једна елементарна ствар, која кошта десет евра, није прилагођена за нас, да би смо је могли користити. Колико треба труда, да натјерате телефон, да пише на неком писму,“ запитао се он, истичући, да су то питања, о којима треба мислити, јер су то „нонсенси наших живота“.
„Ипак, и поред свега, ћирилица неће нестатти. Ако је не сачувамо ми, учиниће то неки други људи,“ напоменуо је Јерков, преноси Арт прес.