МАЛИ ПОМЕНИК ПЕСМЕ „ЈЕДИНА СРПСКА“: БЕОГРАДСКИ СИНДИКАТ И ДАНИЦА ЦРНОГОРЧЕВИЋ НАС ПОДСЕЋАЈУ

ПОНОСНО ЗАБРАЊЕНИ

Није случајно да је, скупа са племенитом госпом Даницом Црногорчевић, „Београдски синдикат“ опет запловио између Сциле НАТО окупације и Харибде интернет цензуре, и, симивши песму „Једина Српска си ти“ за тридесет гоина Републике Српске, био удостојен забране на ју тјубу. Ако ништа, заслужили су, доказавши, опет и опет, да је забрана највеће одликовање које можеш добити од непријатеља слободе. Све је то, у свом тексту „Република Српска, Даница Црогорчевић и „Београдски синдикат““ рекао књижевник Милан Ружић, тражећи да се ме чудимо и не љутимо због цензуре:“Нама је то судбина, то је наш крст који нам је Господ дао да носимо са поносом. „Београдски синдикат“, Даница Црногорчевић, Новак Ђоковић и Република Српска су овога пута на удару, али ако их ми својим храбрим иступањем придржимо, шта нам могу? Могу да скидају песме са Јутјуба! И то њима причињава радост. Па шта ће кад немају толике векове, храмове, толику храброст и сјај историје, толико стремљење неким вишим и значајнијим циљевима, толики уметнички или уопште културолошки узмах, ни толико срце да воле целу једну земљу. Они гаје љубав према мржњи и у њу улажу своја средства. Богатство улажу у трошак.

Нека их. О демократији причају они који је крше, о миру они који ратују, о части они који су срамота својих родитеља, о поштењу они који варају, о жртвама они који убијају, па нека нас не чуде њихове лекције.

Једино што би била већа срамота од тога бити другосрбијанац и прећи на страну која наш народ жели да затре тврдећи да све ради за његово добро, јесте ћутати на ствари попут ове са песмом „Једина Српска“. Ако наставимо да прећуткујемо, прећутаће нас историја.

А Српска… Српска је вечна. Њој никаква пропаганда не може ништа. Нису њени велики градови Бањалука, Бјељина, Требиње, Фоча, Дервента… Њене су престонице Добрун, Тврдош, Гомионица, Соколица, Херцеговачка Грачаница, а становници Републике Српске су чувари српства који су своје границе потврдили проливеном крвљу својих очева, браће и деце, па знајте, ви који на Републику Српску ударате, на шта сте пошли. Срби никога не мрзе. Ево, шта ми желимо вама, нека Господ да нама, и обратно, па ћете видети ко мрзи.“

Једина Српска си ти.

О ЧЕМУ ЈЕ ПЕСМА?

То јест, како рекоше наши појци:

Ово није земља крви и меда.

Ово је последња међа

Није ничија прћија, играчка туђина,

није за ударце врећа

Ово је Божија воља, од стега слобода и вера –

Република Неба

Овде не треба фењер да нађеш човека,

на пружену руку у очи се гледа

Косовски завет сваког је дана

Светлост из јама, васкрс из рана

Џаба сви логори, процеси, прогони:

Наша ће сена господу да прогони

Темељи твоји – вечни хероји.

Пред судом јазавац поново стоји

Неправде трпиш да народ се споји.

Коридор је симбол за вечносту борби

А наши су снови да клинци су бољи.

да своје се чува и да се не боји

Борба за Српство пут је трновит

Будимо људи је највећи подвиг

Другом опрости, за њега се моли

Остајте овде, иако вас боли

А срце кад стане у грудима мојим,

ви јавите Мајци: Заувек је волим (Амин)

 

Дуга је пушка. Тужно се гусла.

Једина Српска си ти

Душа хајдука огњеног вука,

једина Српска си ти

Одбрана Српства, тврђава чврста,

једина Српска си ти

Божија рука, јача од суда,

једина Српска си ти

 

Лети соко преко Романије, носи завет

Да се барјак за слободу вије, Светог Саве

Кад се народ око њега свије – Дани славе

Ја у зору испратићу драгог, Ђурђевдан је

 

Вељко Чубриловић, Владимир Гаћиновић

Петар Кочић,Бранко Ћопић

Иво Андрић, Меша, Шантић

Свети Петар Митрополит

Вукашин, Платон, Споменко Гостић

Јован Дучић, Филип Вишњић

Грабеж, Жерајић и Принцип

„Ко хоће да живи нек мре,ко хоће да мре нек живи!“

Мехмед Паша Соколовић

Макарије, Василије Острошки

Нинослав,Твртко и Влатко

Мирослав, Стефан и тако

Уназад, до првих дана – све до Кулина Бана

 

Драги Боже благослови браћу, дај нам наде

Да се дуга вине преко Дрине, с обе стане

Да се слога преноси и даље у аманет

Тројица су спојена у једно. Христос спасе!

 

Пошто нема шта да се дода и одузме, реших да направим мали саборник помињаних у песми. Да се подсетимо о коме певају Даница и „Синдикат“. Идемо редом, по месту у песми где су поменути.

 

ВЕЉКО ЧУБРИЛОВИЋ

 

Био је припадник Младе Босне, и читајући Еванђеље по Јовану пре погубљења, подвлачио она места која су се односила на смисао жртве у Христу, почев од речи Распетога да је Он Пастир добри који душу полаже за овце, до онога да „Исусу ваља умрети за народ“, да „расејану децу Божју сакупи у једно“. А нарочито је подвукао еванђељске речи по којима зрно пшенице, да би многи род донело, мора пасти у земљу и умрети… И зато је аустријски џелат, професионалац Алојз Зајфрид, који је вешао Вељка Чубриловића, Мишка Јовановића и Драгутина Илића, записао: „Ја вам овдје – као Аустријанац који воли свог владара – кажем да храбријих и мирнијих делинквената у својој пракси нисам имао“ („Храбро мрите кад мријет морате“, рекао је Његош. И они су га, наравно, чули, као што је Гаврило Принцип, пореклом из Црне Горе, а предака досељених у Босанско Грахово чуо речи Старца Вујадина, и држао их се на суду, и касније, до смрти, не одајући јатаке свог чина ).

Једина Српска си ти.

 

ВЛАДИМИР ГАЋИНОВИЋ

Српски револуционар, младобосански идеолог, писао је о Богдану Жерајићу ( који је,1910, покушао да убије челника аустријске окупације БиХ, генерала Маријана Варешанина, а, пошто није успео, убио се, да би спречио истрагу ): “Омладина непробуђених народа мора имати широко срце, кроз које ће зазвонити бол оних који не умију да говоре, и њено срце смије само за њих куцати, бити њихов гласник […] Уздигнути својом идејом, ведри и треперави као прољетно сунце, млади морају давати душе изгладњелим и палим./…/ Биће људи у омладини, у неразоривом и непобједном народу српском. Када ми погинемо, доћи ће други.“                   Конспиратор и револуционар, Владимир Гаћиновић се сретао с руским реметницима, пре свега есерима; упознао је и Троцког, коме је из своје перспективе писао о узроцима Сарајевског атентата. Зна се да му је Троцки замерао да је превише национално оријентисан. Баш због тога, Гаћиновић је одбио да крене с Лењином у Русију, јер је пломбирани вагон којим су се бољшевици пребацивали на руску територију био немачки; кајзер Вилхелм је преко грофа Мирбаха желео да Русији „подари“ револуцију и грађански рат, да би је избацио с антигерманског фронта. Ипак, и за Гаћиновића, као и за Жерајића, социјално и национално су били нераздвојни.

Једина Српска си ти.

 

ПЕТАР КОЧИЋ

 

Када су га оптуживали да је, због бављења националним радом и политиком, напустио своју књижевну каријеру, Петар Кочић је рекао:“Ми већ скоро тридесет година живимо под једним тешким и немилосрдним апсолутистичким режимом. У том дугом и мрачном времену народ је наш много зла и невоље претурио преко своје добросретне главе. Народна душа и тијело претрпјели су многа гоњења и неправде, вапијући и цвилећи у својој нечувеној потиштености и немоћи као ријетко који народ. Крици и јауци прегажене и увријеђене народне душе и мушког поноса испуњавали су својим немилим звуцима и одјецима земљу нашу и ваздух наш. Наш културни и политички живот развијао се под притиском туђинске непријатељске струје. Наш народ у том свом развијању пробијао се кроз тијесне кланце и богазе, промичући покрај бусија у страху и трепету да не изгуби лијепе и драгоцјене особине душе своје. (…) Представници наше умјетничке поезије не виде те очајне борбе, њих не боли њихова мека пјесничка душа што у тој борби постепено и тихано посрће и пропада један племенит и честит народ – њихов народ. (…) Ни једну слободну ни громовну ријеч не умједоше или не хтједоше рећи наши вајни пјесници, ти изабрани синови народа, против овог тридесетогодишњег стања, против угњетавања и беспримјереног исисавања народне масе и душе. (…) Поред свега тога ми очекујемо великог пјесника жудно и жељно, очекујемо његове крупне и громке ријечи да се заоре као јериконска труба кроз ову испаћену земљу, да распламти замрле и следњене осјећаје у прсима нашим. Он ће доћи.Он мора доћи!”                                                                                   У тексту „Са шајкачом у гроб”, Перо Симић бележи сведочење Милана Стојимировића о последњим данима Петра Кочића: „Растао је, препорађавао се, преображавао се у другог човека. Зачас би блеснуле његове очи, са његовог лица би се изгубила она ужасна опуштеност душе без воље и покрета. Од једног болесног, тихог, апатичног човека, постајао би опет борац, политичар, вођа. У разговорима са Стојимировићем Кочић је говорио о томе да живи за дан кад ће „Срби да се врате“, при чему је мислио на српску војску која је 1915. године напустила Србију.”

Умро је у ропству, у београдској душевној болници 1916, али слободан у својој нади у тријумф српске и свечовечанске правде.

Једина Српска си ти.

 

БРАНКО ЋОПИЋ

 

Рођен  је 1914.године у селу Хашанима код Босанске Крупе, у крају обележеном снагом и лепотом планине Грмеч. Отац Виде и мајка Софија дали су му име Бранко, по знаменитом српском песнику Бранку Радичевићу, аутору „Ђачког растанка“. Оставши рано без оца, нашао се под заштитом свог деде, Рада Ћопића, и стрица Николе, који ће касније постати омиљени ликови Бранковог приповедања. Стриц Никола је, за оно време, био „светски путник“-  ишао је на привремени рад у Америку, а затим је постао добровољац српске војске на Солунском фронту. Бранко Ћопић ће целог живота црпсти надахнуће за своје стваралаштво из родног краја и сећања на детињство.                     Основну школу завршио је у родном селу, а нижу гимназију и учитељску школу у Бихаћу, Бањалуци и Карловцима. Педагогију је дипломирао на Филозофском факултету у Београду 1940. године. Још преДругог светског рата, почео је да пише и објављује приче у дневном листу „Политика“. Писао је о људима свог родног краја, и наилазио  на веома леп пријем читалаца и књижевне критике.                    За време Другог светског рата, учествовао је у партизанском покрету, борећи се против нациста и усташа, који су убијали српски народ. И тада је писао, популаризујући идеје ослободилачке борбе.Године 1944. у Београду из кога су истерани Немци постаје уредник дечјег листа „Пионир“, и наставља са писањем. Педесетих година двадесетог века, због сатиричних прича на рачун извесних наопакости  комунистичке Југославије, режим га оштро напада иставља под присмотру. Пише и објављује низ збирки прича и романа, пре свега о судбини својих земљака у рату и после њега, да би  постепено  све више напуштао такву тематику и враћао се неисцрпним ризницама детињства.            Од самих почетака свог стваралаштва, Бранко је и писац за децу, један од најзначајнијих у нашој књижевности ( поред Змаја и Душка Радовића). За најмлађе је објавио између осталог, и следеће књиге:“У царству лептирова и медведа“, „Приче партизанке“, „Јежева кућица“,“Доживљаји мачка Тоше“, „Чаробна шума“, „Пионирска трилогија“, „Магареће године“, „Мала моја из Босанске Крупе“.                                 Бранко Ћопић је трагично изгубио живот 24. марта 1984.        Он нам је драг као писац  који је у стању да свог читаоца растужи и обрадује, јер је живот такав, и јер се у њему стално смењују  дани и ноћи, радости и туге. И баш такав какав јесте, живот је  нешто најлепше што можемо имати. Како би рекао енглески писац Честертон, највећи рођендански дар је то што смо се родили.

Ову причу о Бранку сам чуо од Раше Попова, а он од свог пријатеља, режисера Душана Макавејева, а овај од извесног Ристића, који је био асистент оснивача српске научне психологије, др Боривоја Стевановића. Пре Другог светског рата, када је Бранко Ћопић студирао на Филозофском факултету у Београду, Стевановић је, за наше потребе, дотеривао чувени тест, Бине-Симонову скалу интелигенције,у чему су му помагали студенти овог факултета, између осталог и тиме што су тест проверавали на себи самима. Међу двоје студената који су прелазили „црту генијалности“ био је и Бранко Ћопић, родом из подгрмечког села Хашани. Касније ће др Стевановић с пажњом пратити дела свог сарадника.Ову причу сам вам испричао јер само заиста обдарен човек може, пишући приче, да другог узбуди, орадости, подигне из свакодневице у чудесне светове „лептирова и медведа“, који се помињу у наслову прве Бранкове збирке прича за децу.

А ја, ето, поред осталих умотворина Бранкових, много волим „Башту сљезове боје“

Још од „Баште сљезове боје“, приче по којој је цела књига добила име, писац нас води на путовање кроз своје детињство, у коме је средишње место заузимао деда Раде. Већ на првим станицама овог путовања схватамо да се и мали и велики Бранко сврставају на „ђедову“ страну. Мали Бранко је деди веровао у свему, па чак и кад му је овај рекао да је вук „зелен“. Због тога је дошао у сукоб са учитељицом, која је била упорна у тврдњи да је вук сив, и никако другачије. И деда ће бранити свога унука, па ће доћи и у сукоб с учитељицом…А о чему је заправо реч у овом случају?                   Деда Раде је човек који је свој речник стекао на изворима народног говора и народне поезије, а тамо се за сиву боју каже да је „зелена“…Народна песма чак пева о „сивзелен соколу“…За сивог мачора се каже да је „зелен“, пас сиве длаке је „зељов“, а сиводлаки коњ је „зеленко“ („Коњ зеленко росну траву пасе“…) Дакле, и деда је, на свој начин, био у праву-није он измислио да је вук зелен. Деда није приметио да се свет мења, и да се бојама дају другачија имена. Он је остао у свом свету, са његовим бојама , али и вредностима. А мали Бранко, као и сваки одани унук свог деде, гледа свет његовим добрим очима.Тако ће бити касније – кад Бранко порасте, он ће и даље гледати свет очима свог деде, макар тај и не умео да разликује боје онако како то умеју мудраци овога света, који су заборавили да се усхите доласку слезовог цветића у пролеће.

Једина Српска си ти.

 

ИВО АНДРИЋ

 

Чувени српски писац – нобеловац, пишући о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли, каже:“Нека буде што бити не може! Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивност нихилизма, без тога упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена.“

Једина Српска си ти.

 

МЕХМЕД – МЕША СЕЛИМОВИЋ

 

У свом завештању, предатом Српској академији наука и уметности, Меша Селимовић сведочи:“Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем.“

Једина Српска си ти.

 

АЛЕКСА ШАНТИЋ

 

О великом српском песнику из Мостара, Свети Јустин Ћелијски пише:“Окренут ка нашој народној прошлости, он је песнички снажно и пророчки надахнуто доживео све наше Голготе; окренут ка нашој будућности, он је пророчки видовито сагледао све  наше нове Голготе, и срца наша устрептала окренуо пут Неба и божанске правде. Безброј је наших Голгота. И данас смо на једној од њих. А он – тужни пророк наш, сетни Јеремија Херцеговачки иде од  једне Голготе наше до друге, и божанском силом своје пророчке душе храбри малаксале, превија рањене, подиже посрнуле, надахњује клонуле, диже пале, спасава пропале. Нема нашег бола, а да га он није учинио својим; нема наше туге, а да је он није претворио у своју; тако се он као као ретко ко изједначио са свенародном тугом, и свенародним болом, и постао бесмртни песник наше народне туге и нашег народног бола.”

Једина Српска си ти.

 

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР ДАБРОБОСАНСКИ

 

Син славног херцеговаког војводе, Богдана Зимоњића, митрополит Петар је био дубоко поштовани народни епсикоп у Сарајеву. Како житије каже, Други светски рат га је затекао на дужности дабробосанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима:“Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.“                                                                                   Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: „Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?“ и нагласио је да би га због таквог става требало убити. Митрополит Петар му је на то одговорио:“Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!“  Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио:“Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!“                                                        Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: „Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама“. Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.                                                                                               Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у „равнатељство“ ради саслушања. У „равнатељству“ је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио.

Једина Српска си ти.

 

СТАРАЦ ВУКАШИН КЛЕПАЧКИ, ПОСТРАДАО У ЈАСЕНОВЦУ                                                                                                                                                                                     Србин из Босне, и сам логораш и робијаш, философ Жарко Видовић, који је лично знао старца Вукашина, пише:“Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке „Крста од три прста“, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само „у овоме знаку ћеш победити“ ( εν τούτω νίκα, In hoc signo vinces).“

Свети Вукашин је српски крстоносац на путу ка вечности.

Једина Српска си ти.

 

СВЕТИ ПЛАТОН БАЊАЛУЧКИ

Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као Србијанац мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.”                                                              Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унет у календар светих Српске Православне Цркве. Славимо га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.

Једина Српска си ти.

 

СПОМЕНКО ГОСТИЋ

 

 

Када пушке у миру занеме,

сетимо се с времена на време,

у заборав не дајмо да оду,

они, што нам донеше слободу.

У некој земљи, у једном рату,

десетине мртвих у једном сату,

стотине гине у једном дану,

у једној земљи на Балкану.

У једној земљи, где крв се лије,

где нико никог волео није,

где један дечко голобради

постаде део историје.

Рођен у селу, у Јовићима,

не верујем таквих више да има,

тамо, где туга нема краја,

у Босни негде, крај Маглаја.

У крвавом рату, где смрт не бира,

обавља дечак дужност курира,

стазама козјим од чете до чете,

Споменко Гостић, то храбро дете.

Могао је да не буде близу,

да безбрижно шета по Паризу,

да не легне млад у хладну раку,

јуначко је срце у дечаку.

Несрећног марта, несрећног сата,

на Јовиће паде граната,

оста дечак вечним сном да спава,

покрио га вео заборава.

Није за њим заплакала мати,

није суза потекла ни тати,

сестра дуге косе не расплете,

никог није имало то дете.

Имао је четранаест лета,

волео је земљу, којом шета,

решио за српство да погине,

нека ти је лака земља сине.

 

Песник: Василије од Семберије

 

Једина Срска си ти.

 

 

 

ЈОВАН ДУЧИЋ: ПЕСМА

 

 

Мој добри роде сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали и све тлачили.

И место млека крв су сисали
У страдањима твојим дугима,
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре…
И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провали
Свуд су у причест отров ставили…
С лупежом све су новце ковали
Са кривоклетником завет правили.

 

Једина Српска си ти.

 

ФИЛИП ВИШЊИЋ: ПОЧЕТАК БУНЕ НА ДАХИЈЕ

 

 

Боже мили! Чуда великога!

Кад се ћаше по земљи Србији,

По Србији земљи да преврне

И да друга постане судија,

Ту кнезови нису ради кавзи;

Нит’ су ради Турци изјелице,

Ал’ је рада сиротиња раја,

Која глоба давати не може,

Ни трпити Турскога зулума;

И ради су Божиј угодници;

Јер је крвца из земље проврела,

Земан дош’о ваља војевати,

За крст часни крвцу прољевати,

Сваки своје да покаје старе.

Небом свеци сташе војевати;

И прилике различне метати

Виш’ Србије по небу ведроме;

‘Ваку прву прилику вргоше:

Од Трипуна до светога Ђурђа

Сваку ноћцу месец се ваташе;

Да се Србљи на оружје дижу,

Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.

Другу свеци вргоше прилику:

Од Ђурђева до Дмитрова дана

Све барјаци крвави идоше;

Виш’ Србије на небу ведроме,

Да се Србљи на оружје дижу,

Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.

Трећу свеци вргоше прилику:

Гром загрми на светога Саву;

Усред зиме, кад му време није,

Сину муња на часне вериге,

Потресе се земља од истока,

Да се Србљи на оружје дижу,

Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.;

А четврту вргоше прилику:

Виш’ Србије на небу ведроме

Увати се сунце у прољеће,

У прољеће на светог Трипуна,

Један данак три пута се вата;

А три пута игра на истоку.

 

Једина Српска си ти.

 

 

ТРИФКО ГРАБЕЖ

 

 

Младобосанац који је на суђењу истицао право тираноубиства и да је циљ уништење Аустроугарске и ослобођење Јужних Словена. Изјавио је да Словени треба да добију иста права као и други народи у Аустроугарској. Нагласио је да је Франц Фердинанд био велики непријатељ Словена. Осуђен је на двадесет година тешке тамнице и пост сваког трећег месеца. Грабеж је 21. октобра 1916. умро у терезинској тамници од исцрпљености због сталне глади.

Једина Српска си ти.

 

 

ГАВРИЛО ПРИНЦИП

 

Ево Принципових стихова под насловом „Сарајево, 1914“: „Тромо се време вуче/ И ничег новог нема,/Данас све ко јуче/ Сутра се исто спрема.// И место да смо у рату/ Док бојне трубе јече,/Ево нас у казамату,/На нама ланци звече.// Сваки дан исти живот/Погажен, згњечен и стрт./ Ја нијесам идиот –/ Pa то је за мене смрт.// Ал право је рекао пре/ Жерајић соко сиви:/Ко хоће да живи нек мре,/ Ко хоће да мре нек живи!“

Сав живот тог тихог, скромног, из сиротињске куће, дечака врапца (херојског српског врапца којег је опевао Матија Бећковић ) стао је у ту песму: безнађе једног, на први поглед узалудног доба; казамат и окови уместо бојног поља борбе за слободу; покушај окупатора (који је, како би се аустрохрваштином рекло, дошао да Босну и Херцеговину освоји у име „уљудбе“) да од окупираних начини идиоте, згњечених и сатрвених душа…

Једина Српска си ти.

 

БОГДАН ЖЕРАЈИЋ ОПЕТ

 

И само на крају кликтај једног претходног сивог сокола српске историје – Богдана Жерајића, кликтај који јасно каже да је ропска свакодневица свагдашње умирање, а да је смрт за слободу капија живота. Виктор Ивасјук, зликовац са Украјине, шеф криминалне полиције у Сарајеву, дао је да му од Жерајићеве лобање направе мастионицу, којом се хвалио посетиоцима. Године 1914, показивао ју је ухапшеним младобосанцима, и претио: „Од свих ваших глава направићу овакве тинтаре…“ Ратко Парежанин, познати српски балканолог, чијег су оца, Видака, у Требињу обесили Аустријанци после Видовдана 1914, а који је, као малолетник, осуђен на концлогор у Араду (иначе пријатељ Гаврила Принципа), каже да је Жерајић био „морална снага овог нараштаја“, који је национално-ослободилачке идеје спајао са борбом за социјалну правду:„Њега су тиштале патње сељака кмета, оног тврдог мученика из поробљене Херцег-Босне, који је у оскудици и сухе коре хлеба морао да напушта свој завичај и да се сели у далеке крајеве и нове светове преко Великог Океана/…/Карактер Жерајићев био је чврст као камење његовог сивог завичаја, а уверења и идеје били су за њега ВЕРА И АПОСТОЛАТ“.

Једина Српска си ти.

 

 

ИВО АНДРИЋ О МЕХМЕД – ПАШИ СОКОЛОВИЋУ

 

С временом он је постао млад и храбар силахдар на султановом двору, па капудан-паша, па царски зет, војсковођа и државник светскога гласа, Мехмедпаша Соколи, који је на три континента водио већином победоносне ратове, проширио границе Турске Царевине, осигурао је споља, и добром управом учврстио изнутра. За тих шездесет и неколико година служио је три султана, доживео и у добру и у злу што само ретки и одабрани доживљују, и уздигао се на нама непознате висине моћи и власти, где само мало њих долази и остаје. Тај нови човек, који је настао у туђем свету, где ни мишљу не можемо да га пратимо, морао је да заборави све што је оставио у крају из којег су га некад одвели. Заборавио је несумњиво и прелаз на Дрини код Вишеграда; пусту обалу на којој путници дршћу од студени и неизвесности, спору, црвоточну скелу, чудовишног скелеџију и гладне вране изнад мутне воде. Али оно осећање нелагодности које је остало од свега тога заједно није никад потпуно нестало. Напротив, са годинама и са старошћу јављало се све чешће: увек иста црна пруга која мине грудима и пресече их нарочитим, добро познатим болом из детињства, који се јасно разликују од свих мука и болова што их је доцније живот доносио. Склопљених очију везир би тада чекао да црно сечиво прође и бол умине. У једном од таквих тренутака, он је дошао на мисао да би се ослободио те нелагодности кад би збрисао ону скелу на далекој Дрини, код које се беда и свака незгода купе и таложе без престанка, тиме што би премостио стрме обале и злу воду међу њима, саставио два краја друма који је ту прекинут, и тако заувек и сигурно везао Босну са Истоком, место свога порекла са местима свога живота. Тако је он био први који је у једном тренутку, иза склопљених очних капака угледао чврсту и витку силуету великог каменитог моста који треба на том месту да настане.

Једина Српска си ти.

 

ПАТРИЈАРХ МАКАРИЈЕ СОКОЛОВИЋ

 

Патријарх Макарије је, кажу извори, од султана добио све повластице које је имао цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслеђивање имовине оних који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе. За време патријарха Макарија обновљени су маастири Грачаница, Студеница, Пећка патријаршија, Будисавци, прибојска Бања. Због болести повукао се са трона 1571. године предајући патријаршијски трон свом синовцу Антонију.

Једина Српска си ти.

ЗАВЕШТАЈНО ПИСМО СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ ИЗ 1666. ГОДИНЕ

Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете.

Једина Српска си ти.

 

МАТИЈА НИНОСЛАВ

У три банове повеље, писане 1234, 1240 и 1249, као његови поданици спомињу се Срби. Ове су повеље уговори између босанског бана и Дубровника, а тичу се слободе трговања дубровачких трговаца по босанској држави. Дијелови текста банових повеља по којима видимо да Нинослав своје поданике сматра Србима:„Ако тужи Србин Влаха да се парничи пред кнезом; ако тужи Влах Србина да се парничи пред баном“. Дубровчани су Власи.

Једина Српска си ти.

 

БОРИС РАДАКОВИЋ О КРАЉУ ТВРТКУ                                                                                                                                       За разлику од српских обласних господара, чији је владарски статус био свеж и нестабилан, бан Твртко је потицао из старог и признатог владарског рода Котроманића који је деценијама давао банове Босне. Уз све то, он је по женској линији био и далеки потомак Немањића, пошто му је краљ Драгутин био прадеда. Старина банског рода Котроманића, сродство са Немањићима и владање над великим делом старих земаља Немањића давали су за право Твртку I Котроманићу да се крунише за краља. Крунисање је обављено на Митровдан 26. октобра 1377. године у манастиру Милешеви, који се тада налазио у Твртковој држави.  Сам чин крунисања извршен је по православном обреду, а обавио га је по свој прилици милешевски митрополит и то са знањем тадашњег српског патријарха Јефрема. Тада је краљ Твртко I узео и владарско име Стефан, уобичајено у династији Немањића.  Његова краљевска титулатура била је прилагођена титулатури Душановог сина и савладара, краља Уроша, а такође и титулатури краља Вукашина. Управо због тога Тврткова интитулација, у повељи којом потврђује повластице Дубровчана (10. IV 1378), гласи: „Стефан краљ Србљем и Босне и Поморју и Западним Странама”.

Једина Српска си ти.

 

ВЛАТКО ВУКОВИЋ У ДУБРОВАЧКОМ АРХИВУ

У архиву дубровачком стоји:“1389, 15. јуна, на Видовдан, у уторак, беше битка између Срба и турскога цара. Од Срба су били: Лазар, српски краљ, Вук Бранковић и Влатко Вуковић, војвода. И би велика погибија и турска и српска, и мало их се вратило натраг; цар Мурат убијен би, а и српски краљ. Победе нису добили ни Турци ни Срби, јер је била велика погибија. Бој је био на Косову пољу“.

Једина Српска си ти.

 

ЗАХУМСКИ КНЕЗ МИРОСЛАВ

 

Захумљем је још од 1161/1162. године управљао кнез Мирослав, брат Стефана Немање. После битке код Пантина Стефан Немања се измирио са браћом Страцимиром и Мирославом и вратио им је њихове удеоне кнежевине. Кнез захумски Мирослав је умро пре 1199. године како видимо из писма Вукана, сина Стефана Немање.

Од њега је остао препис Јавнђеља, величанствеи рукопис српске редекације. Био је, вековима, у Хиландару. Руски архимандрит, касније владика кијевски, Порфирије Успенски исекао је, 1846. године, један лист Мирослављевог јеванђеља и понео у Петроград, а управо тај лист пронео је глас о лепоти рукописа.                                                              Краљ Александар Обреновић, 1896. године, практично је откупио Мирослављево јеванђеље и оснивачку повељу (реликвије на којима је утемељен манастир Хиландар) од манастира. Два дана касније, у Хиландар је дошао један човек из Петрограда, који је хтео да по било коју цену купи Мирослављево јеванђеље. Међутим, Бугари, који су тада чинили већину монаха, нису више били у поседу рукописа.         По убиству краља Александра Обреновића, министар просвете, Љубомир Стојановић, донео је одлуку да се Мирослављево јеванђеље и Хиландарска повеља преместе из дворског сефа у Народну библиотеку. Повеља је пренета, али Јеванђеље није, јер је током преврата украдено. Приликом повлачења 1915. године, Хиландарска повеља је нестала и до данас није пронађена, а Мирослављево јеванђеље се нашло у сандуцима краља Петра I и са Главном државном благајном прешло је преко Албаније.                                                    Првих дана јануара 1916. године, приликом поласка брода са Главном државном благајном и српским избеглицама из Сан Ђованија у Албанији, појавио се аустријски авион, који је бацио бомбе поред брода. Испоставило се да је пилот авиона био Димитрије Коњовић, који је намерно промашио.                                                                 По завршетку Првог светског рата, Јеванђеље опет није предато Народној библиотеци, него је 1935. године (годину дана по убиству краља Александра Карађорђевића) предато новооснованом Музеју кнеза Павла. Тако је рукопис избегао судбину бројних књига које су се 6. априла 1941. године нашле у Народној библиотеци, једној од мета немачког бомбардовања.

Једина Српска си ти.

 

СТЈЕПАН ВУКЧИЋ КОСАЧА, ХЕРЦЕГ ОД СВЕТОГ САВЕ

 

Херцеговина под његовом влашћу простирала се од Лима до Цетине и од Раме до Которског залива. Херцеговина је остала неосвојена од Турака чак и после пада Босне. Босна је пала 1463. а Херцеговина тек 1483. коју је освојио Стјепанов син Ахмед-паша, односно Стефан Херцеговић Косача. Имао је три сина ( Владислава, Стефана – Ахмеда и Влатка ) и две кћери ( Мару и Катарину, удату за последњег босанског краља Стефана Томаша ). Умро је 22. маја 1466. године у Херцег Новом.

Једина Српска си ти.

 

ПОВЕЉА БАНА КУЛИНА

У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвошу и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду и право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље. И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље. Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље од рођења Христова хиљаду и сто осамдесет и девете године, месеца августа у двадесет и девети дан, (на празник) усековања главе Јована Крститеља.

Од Кулина бана и добријех дана.

Једина Српска си ти.

 

ДОПУНА: ПЕВАЛИ ЈУНАЦИ СРПСКЕ ПОД ОРУЖЈЕМ НА СТЕВАЊДАН 2022. ГОДИНЕ

 

Србадија сва таласа

Преко брда и долина

свога сина

 

У бој иде Србадија јуначка,

протв српских душмана,

 

у бој иде Србадија огњена

протв српских душмана —

 

за крст, за крст Немањића,

за славу, за славу Обилића.

 

Бањалуко наша дико

не дај да те роби нико.

 

Срба има као листа

нема више комуниста!

 

Српске Пале, врх планине

осветлаше наше химне

 

Вишегради, Посавина

све је Србин до Србина

 

Бихаћ, Добој, Трескавца,

Озрен, Игман, Мајевица

 

Илиџа и Грбавица,

Горажде и Сребреница!

 

Невесиње и Требиње

бранило је Српско име!

 

Речи лажне похраните

и јунаци своме роду

 

… за слободу

 

Стасала је наша дика

нова Српска Република!

 

За крст, за крст Немањића,

за славу, за славу Обилића.

 

За крст, за крст!

ЈЕДИНА СРПСКА СИ ТИ.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ