На данашњи дан прије 57 година Иви Андрићу је уручена Нобелова награда за књижевност, коју је примио на свечаности у Стокхолму пред 700 званица и шведском краљевском породицом у дворани Концертне палате Шведске академије.
Андрићу је истовремено уручена и златна медаља са Нобеловим ликом на аверсу, барељефом младића који под ловором записује пјевање муза на реверсу, на којем је и стих из шестог пјевања Вергилијеве Енеиде: „Како је слатко видјети људски живот оплемењен проналасцима“, као и Андрићево име.
Лауреат из Југославије добио је и новчани дио награде у износу од 250.000 шведских круна, коју је уступио за унапређење библиотекарства у БиХ.
Члан Шведске академије Андерс Естерлинг рекао је том приликом да Андрић „носи у себи много њежности за људе, али не узмиче ни пред страхотама, нити пред насиљем које у његовим очима потврђује стварност зла“.
„Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оргиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу свјетске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе јужних Словена“, рекао је тада Естерлинг.
У свом обраћању Андрић је причао о домовини Југославији, за коју је рекао да је „мала земља међу свјетовима“ говорећи о њеној бурној и тешкој прошлости, великим жртвама и настојањима да упркос томе на плану књижевности и културе надомјести све оно што јој је историја ускратила, дајући тиме свој прилог свјетској баштини.
„Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог мјеста, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно, али искрено да изразим“, рекао је у својој бесједи Иво Андрић.