Максимовићу и Водолазкину уручена „Велика награда Иво Андрић“

У Андрићевом институту у Андрићграду вечерас је уручена „Велика награда Иво Андрић“ српском пјеснику Мирославу Максимовићу за животно дјело, а руском писцу Јевгенију Водолазкину за најбољи роман „Бризбејн“.

Ову одлуку донио је жири у саставу Слађана Илић, Мило Ломпар и Желидраг Никчевић.

Изасланик предсједника Републике Српске Перо Симић уручио је Водолазкину и Орден части са златним зрацима.

Директор Андрићевог института Емир Кустурица рекао је да је при настанку овог института идеја била да на овај простор долазе велики књижевници, попут Петера Хандкеа и других великана.

„Сви пишу, али велики писцу се издвајају, не само избором теме, него и својом формом“, напоменуо је Кустурица.

Он је истакао да је срећно рјешење да Водолазкин добије награду за најбољи роман, а да Максимовићева награда представља, прије свега, духовну добит.

Предсједник жирија Слађана Илић прочитала је образложење одлуке жирија о додјели награде за животно дјело српском пјеснику Мирославу Максимовићу у којем се, између осталог, наводи да је Максимовић један од најзначајаних савремених српских пјесника и аутор великог броја књига које су превођене на бројне свјетске језике.

„Његова поезија садржи мотив и теме који су у вези са животом модерног човјека, као и са животним радостима и тешкоћама“, истакла је Илићева.

Максимовић је честитао Дан Републике Српске и захвалио Кустурици и члановима жирија на додјели награде.

Он је рекао да је Иву Андрића видио само једном почетком седамдесетих година прошлог вијека.

„Журио сам и код хотела `Москва` готово сам се сударио са Андрићем. Био је сив јесењи дан. Иво је био у сивом одијелу и уклапао се у пејзаж, али је господским ставом наглашавао своје присуство као да је појавом говорио да живот није само оно што је око нас него оно што у себи носимо. А то што у себи носимо није само наше него смо то примили од других људи, генетски, историјским памћењем“, истакао је Максимовић након што му је Кустурица уручио „Велику награду Иво Андрић“.

Говорећи о одлуци да роман „Бризбејн“ буде проглашен за најбољи, Илићева је навела да је и руски писац Јевгениј Водолазкин својим дјелом завриједио ласкаво признање Андрићевог института које су прије њега добили великани попут Петера Хандкеа и Захара Прилепина.

Водолазкин је захвалио жирију и честитао колеги Макимовићу, додајући да му завиди што је видио Андрића.

„Ја нисам видио Иву Андрића, али сам видио и видим Емира Кустурицу, другог великог човјека из ових крајева. Желим и њему да захвалим за гостопримство“, рекао је Водолазкин.

Он је истакао да је Андрић онај који је саградио мост у Вишеграду.

„Већ сам видио тај мост издалека и надам се да ћу још успјети да прошетам. Хтио бих да по том мосту прошетају сви који су у сукобу, који ратују у цијелом свијету, зато што мостови спајају. Још нисам видио мост који раздваја“, поручио је Водолазкин.

На почетку свечаног уручења наступили су ученици Основне музичке школе „Корнелије Станковић“ из Угљевика Марко Ристић и Ђорђе Перић који су извели музичке нумере на хармоници.

Мирослав Максимовић један је од водећих српских пјесника чија су дјела превођена на многе језике, а добитник је најцјењенијих српских књижевних награда. Аутор је 11 збирки поезије и двије књиге есеја, а рођен је у Његошеву 26. маја 1946. године.

Најважније Максимовићеве збирке су „Спавач под упијачем“, „Мењачи“, „1972“, „Сонети о животним радостима и тешкоћама“, „55 сонета о животним радостима и тешкоћама“, „Небо“, „Изабране песме“, „Београдске песме“, „77 сонета о животним радостима и тешкоћама“.

Јевгениј Водолазкин је руски научник и прозни писац. Рођен је у Кијеву 21. фебруара 1964. године.

Дипломирао је на Филолошком одсјеку Кијевског универзитета 1986. године. Исте године уписао је постдипломске студије на Институту за руску књижевност Руске академије наука /Пушкински дом/ на одсјеку за староруску књижевност. Године 1990. одбранио је дипломски рад о преводу византијске „Хронике Ђорђа Амартолоса“. Године 2000. одбранио је докторску дисертацију на тему „Свјетска историја у књижевности древне Русије“. Годинама је проучавао концепт приповиједања у књижевним споменицима. Његова библиографија садржи многобројне научне чланке и тематске монографије.

Књиге Водолазкина читају се широм свијета. Објављене су на 34 језика.

Написао је романе „Отмица Европе“ 2005. године, „Соловјов и Ларионов“ 2009, „Лавр“ 2013. године, „Авијатичар“ 2016, „Бризбејн“ 2018, „Оправдање острва“ 2020, те „Чагин“ 2022. године.

Добитник је многобројних признања за прозна дјела. Живи у Санкт Петербургу.

„Велика награда Иво Андрић“ додјељује се од 2015. године, када су награђени Матија Бећковић и Владимир Кецмановић, а након њих лауреати су били Душан Ковачевић, Захар Прилепин, Ју Хуа, Бора Ђорђевић, Горан Петровић, Рајко Петров Ного, Драгослав Михаиловић, Гузељ Јахина, Милован Данојлић и Петер Хандке.

 

фото: С. Гарић, Н. Кнежић