МАКСИМ ЗАМШЕВ: Руска култура се може укинути у књижарама, али не у људским душама

У цензури нема ничег доброг, она представља испољавање слабости. Када је реч о укидању руске културе у западним земљама, то се може назвати само нискошћу и идиотизмом. Руска култура се може укинути у књижарама, али је немогуће искоренити је у људским душама, у духовима оних који је воле и цене, каже за Спутњик руски писац и песник Максим Замшев.
Главни уредник знаменитог књижевног часописа „Литературна газета“ Максим Замшев у Београд је допутовао као гост руског националног штанда на Међународном београдском сајму књига.

У Србији су му објављене две песничке књиге: „Спокоја бих хтео“, у издању „Арке“ из Смедерева (2012.) и „На заласку епохе“ (СПЈ, Смедерево, 2013. године). Обе књиге је превела Вера Хорват. Замшев је и аутор романа „Алегро плус“, „Изабрани човек“, „Карт бланш“, „Пролеће за извештача“ и „Концерт мајстор“.

У разговору за Спутњик аутор говори о савременим изазовима с којима се суочава свака редакција која остаје верна потреби да промовише културу и да заобиђе сензације, трачеве и скандале, о односу цензуре и стваралаштва, посебно у светлу укидања руске културе у западном свету, као и о руско-српским књижевним везама и потреби да се српска литература шире представи руским читаоцима.

„Литературна газета“ је часопис који има изузетну историју и преживео је разна смутна времена. Да ли допире до данашњих читалаца, осећате ли разлику у поређењу с ранијим временима када су књижевни часописи били веома популарни и утицајни?

Када је 1991. Совјетски Савез пропао заједно са свим институцијама и свим системима, пре свега системом штампе, било је немогуће замислити да ће часопис попут „Литературне газете“ опстати. Часопис је своју репутацију градио у систему у којем је финансиран независно од тога колико се купује и продаје. Када је прешао на тржишне услове, било је потребно много времена да пронађе своју нишу. Не знам да ли ју је пронашла до дана данашњег, пошто се главни уредник мења и свако од нас има своју технологију. Било је тешко, пошто су околности у којима сам почео да радим биле сложене – прво пандемија, потом и заоштравање међународне ситуације, које је довело до економске кризе. Сва та питања нам отежавају живот, али наш тираж, ипак, постепено расте. Расте и број претплатника, и када је реч о малопродаји, о књижарама у којима продајемо часопис. Због тога с оптимизмом гледамо у будућност. Када ме питају, чиме се одликује ‘Литературна газета’ у поређењу с другим часописима, ја кажем да сви листови желе да информишу човека, јуре за вестима, посебно интернет портали, често и не проверавају информације, или их изокрећу, претварају у лажне вести, а ми смо културолошки недељник, излазимо једном седмично и наш задатак је да човека учинимо бољим, да му помогнемо да боље разуме актуелне догађаје из савременог живота, историју и историју књижевности, али и политички контекст. Дакле, циљ је да наши читаоци буду паметнији, образованији и просто – бољи. Наш пут је принципијелан и „Литературна газета“ је у свим епохама ишла њиме.

Каква је данашња публика, шта воли да чита?

Публика је апсолутно оријентисана на интернет. На пример, човек је појео шећер. У том тренутку му је боље, али је нанео огромну штету свом здрављу. Иста је ствар и с информацијама које човек добија на интернету, на Јутјубу. Таквој причи је тешко парирати, јер се у њу улаже много новца. Ја сам апсолутно уверен да се то чини да би се човек упростио, јер је прост човек увек најбољи гласач. То су лоши изданци демократије. Интересовање за књижевност не може да се упореди с оним које је постојало у совјетско време. Ипак, верујем да ће клатно, ипак, почети постепено да се креће ка ономе што вреди. Верујем да ће се човек запитати у неком тренутку: Због чега постоји оволика количина културе која ме је заобишла? Верујем у поновно буђење интересовања за читање, упркос тржишту. Морам да кажем да сам са задовољством ишао центром Београда, јер сам видео много књижара. Код нас у Москви је растојање између две књижаре много веће него у Београду. Имамо читаве четврти без књижара.

Многи уметници, писци и људи из света културе који долазе из Русије кажу да је у совјетска времена, када је постојала цензура, било много квалитетнијих уметничких дела, јер је она, парадоксално, подстицала и уметничко надахнуће, али и повећавала интересовање публике за све што је забрањено. Данас, када цензуре више нема, бар не у облику у којем је било у совјетско време, нема више, како тврде, великих уметника. Шта Ви мислите о томе?

У цензури, у принципу, нема ничег доброг, она представља испољавање слабости, односно, показује низак развој културних институција које не могу да регулишу ствари другачије осим забранама. Наравно, разумем да понекад можда не постоји други метод. Совјетска цензура је била сложени механизам који није увек био штетан и она није увек била само идеолошка, него је и сузбијала разне безобзирне текстове. Ипак, слобода је боља. Бојим се да у наше време механизам цензуре, у смислу тог парадоксалног доприноса расту интересовања за одређена дела уметности, не може да функционише. Немогуће је нешто забранити, јер ће човек, једноставно, наћи нешто друго, што је дозвољено. То функционише само у тоталитарном систему. Данашњи човек ће просто отићи тамо где нема цензуре, или ће пронаћи начин да оно што га интересује скине с интернета.

Ипак, цензура данас постоји када је реч о руској уметности и култури у иностранству, у западним земљама.

То је друго питање. То је, рекао бих, апсолутно нискост и идиотизам, који доказују да је реч о провокацији против Русије, планираној одавно. То није ни против какве власти, него против целе Русије као земље, и због тога је веома узнемирујуће. Ипак, видим да се, упркос томе што власти одређених земаља покушавају све да укину, јавља и супротна тенденција. Руска култура се може укинути у књижарама, могу се не пуштати руске делегације у Француску, у Париз, али је немогуће укинути је у душама људи који су одгајани на њој, који је воле и цене.

Постоје чак информације да данас, на пример, у књижарама по западним земљама расте интересовање за руске класике, као што су, рецимо, Достојевски, Гогољ.

Да, паметних људи има увек и свуда. Би бих веома огорчен када би код нас, у Русији, одједном почели да укидају добру америчку или енглеску књижевност, да забрањују добре књиге, да се дела Барнса, Макјуана, Апдајка, Фокнера, Хемингвеја посматрају као непријатељска. То нема везе са сложеним односима Америке и Русије данас. Ипак сам за то да се такозвано прочишћавање културе од лоших елемената не остварује уз помоћ забрана, јер забране могу да оживе интересовање за, рецимо, лошу књжевност која манипулише свешћу. Увек наглашавам да однос државног механизма контроле мора бити изграђен врло пажљиво и не сме бити потписан крвљу.

Колико се у Русији читају српски писци, да ли су видљиви?

Мислим да су се код нас, у Русији, увек односили према Србији с одређеним занемиравањем, јер је тржиште одувек било усмерено ка англосаксонској, француској, јапанској књижевности. Ретко се откупљују права за превод дела српских писаца. Не одређују односе међу државама само цене гаса и преговори политичара. Мислим да је потребно промовисати српске књиге, преводе. Наши издавачи заиста треба да мисле о томе.

Шта бисте им препоручили да преведу од дела српских писаца?

Мислим да је, пре свега, потребно да знамо за више од два или три имена. Нема опште, шире слике, све се своди на Андрића и Павића, евентуално Црњанског. И сви знају Кустурицу, југословенску кинематографију. То је прилично чудно, јер су наше земље блиске, савезничке. Бар још три или четири водећа прозаика из Србије треба да се појаве у Русији.