Концерт за клавир и оркестар бр. 1 П. И. Чајковског у изведби пијанисте Александра Маџара, а под диригентском управом маестра Србољуба Динића заиста је био празник за уши на недавно одржаном фестивалу руске класичне музике „Кустендорф класик“. У разговору за Спутњик, после наступа, ти еминентни умјетници сумирали су утиске са „распјеваног“ Мећавника.

Азил културе

„Овај фестивал и даље траје и то ме много радује. Ово је већ пета година да оркестар свира овде. А оно што мене сваки пут фасцинира је та идеја, то што је и Кустурица рекао, да тај азил културе, азил уметности постоји као једна опозиција свему што гледамо у свакодневном животу. Увек сам срећан и задовољан и одазовем се позиву“, каже Динић за Спутњик.

Оно што је Динићу и Маџару заједничко, осим несвакидашњег талента за класичну музику, јесте чињеница да су своје каријере изградили у иностранству. Прво и основно питање које се намеће је — шта то свијет нуди нашим умјетницима, што немају у својој земљи?

„Мислим да је проблем квантитативне, а не квалитативне природе. Ми смо мала земља, мало тржиште. Можемо ми и лудети за класичном музиком колико хоћемо, али то ће просто увек бити тако. Иначе, мислим да Србија нуди оно најдрагоценије. А то су предани педагози и један захтевни, продубљени однос према васпитању младих музичара. Тога нема свуда. То је нешто што се сачувало из времена СФРЈ и што изгледа одолева налетима транзиције“, поручује Маџар.

У Њемачкој осамдесет опера

Маестро Динић, који живи и ради у Швајцарској, сагласан је са својим колегом. Он сматра да Србија не може да се пореди са једном Њемачком која има 80 оперских кућа и преко 150 професионалних оркестара, али постоје појединости у педагошком раду српских професора које се нигдје не срећу на Западу.

„Не постоји таква школа као што је Школа за музичке таленте из Ћуприје. Чак мислим да деца нису ни претерано стимулисана да се баве класичном музиком у свету. Ја се сећам кад смо ми били мали, обавезна су била два часа инструмента, два часа теорије, солфеђа. И тако је и дан-данас. То је сјајна ствар и оно што ми можемо да понудимо. Оно што ми не можемо да понудимо је тај финансијски аспект који је једноставно на Западу другачији“, објашњава Динић.

На питање какво је стање у умјетности у Европи, наш славни пијаниста подсјећа да је ситуација различита у зависности о којој земљи је ријеч.

„Негде сам прочитао анегдоту о Маргарет Тачер која је била велики заговорник либерализма и тржишне логике у свим доменима. Приликом једне државне посете Аустрији одвели су је на неку представу Бечке опере и она је била одушевљена. Касније је кренула да се распитује о томе како та кућа ради. Испоставило се да је буџет саме Бечке опере већи него комплетна државна давања Велике Британије у то време за уметност уопште. Ето, сликовита илустрација која показује да сви играју неку своју игру. Док се привреда одвија мање-више како би требало нађе се понешто и за уметност. Кад је криза, наравно, ми први настрадамо“, каже Маџар.

Каква је будућност

Наше саговорнике смо питали и каква је будућност класичне музике.

„Класична музика ће увек имати своју публику. Сматрам да би у Србији генерално култура требало још више да се негује, јер се ни публика не ствара сама од себе“, поручује Динић, док Маџар истиче да је оптимиста под условом да озбиљна музика сачува идеју универзализма и еманципације уздизања.

„Наравно, постоји опасност да класична музика постане неки културни продукт, тако нешто што човек оде и купи као што је купио нов аутомобил или џемпер. Прете комерцијализација и неко ограничење озбиљне музике на одређени друштвени слој, али док год ми музику видимо заиста као нешто што би требало да је приступачно свакоме и што се свих нас тиче, мислим да ће бити и будућности“, закључује Маџар.

Извор: Спутњик