М. Баздуљ: Курцио Малапарте и Европа у лудилу сопственог зла

Међу мјестима којима се Малапарте бави је и Балкан, односно Југославија. Међу најснажније странице ове књиге спадају оне о бомбардовању Београда

„Били су то дани ‘куге’ у Напуљу“. Овом реченицом почиње роман Кожа Курција Малапартеа. Куга у Напуљу о којој Малапарте пише избила је 1. октобра 1943. године, на дан када је америчка војска ушла у овај град.

„Била је то куга сасвим друге врсте“, каже Малапарте, „али не мање ужасна од епидемија које су у средњем веку пустошиле, с времена на време, Европу. Веома чудновата особина ове најновије заразе била је што није кварила тело већ душу. Удови су остајали наизглед недирнути, али под омотом здравог меса, душа се кварила, распадала. Била је то нека врста моралне куге, против које није изгледало да постоји никаква одбрана“.

Не само због „моралне куге“ о којој пише у Кожи, Малапарте се испоставља као један од „наших савременика“ чија су упозорења данас узнемирујуће актуелна.

Има у књизи преписке Мишела Уелбека и Бернара-Анри Левија Државни непријатељи једна узгредна опаска овог потоњег које се често сјетим. Уза сву свијест о томе колику је карикатуру естрадни филозоф у раскопчаној бијелој кошуљи направио од себе у посљедњих пар деценија, деси се у тој књизи опет да се читалац присјети зашто је и како у младости овај ипак од себе направио „дечка који обећава“.

Има ту начитаности, вјере у моћ ријечи и вјештине да се непримијећене истине афористично искажу. Опаска на коју мислим вели како су „Малро и Малапарте најпотцјењенији писци двадесетог вијека“. Примједба је моћна јер је с једне стране тачна, док је с друге алитерација у презименима претвара скоро у стих. Такође, у уму читаоца који нешто зна о обојици одмах се у глави почне слагати понешто плутарховски „паралелни“ есеј.

Паралела Малро – Малапарте нека чека, међутим, бољу прилику. Уосталом, тај есеј би се идеално састојао из три дијела: први о Малапартеу (ипак је старији), други о Малроу, и трећи заједнички. Ово што слиједи је подсјећање на „случај Малапарте“.

МАЛАПАРТЕ И БОНАПАРТЕ
Родио се у Тоскани, у Прату, 9. јуна 1898. године као Курт-Ерих Зукерт. Ево како основне чињенице из првог поглавља „подмуклог деловања биографије“ сажима Небојша Здравковић:

„Отац му је био Немац, мајка Италијанка. Као шеснаестогодишњак добровољно се пријавио у француску војску, и током Првог светског рата борио се против Немаца. Из школе, где је био одличан ученик, побегао је и пешке прешао француску границу да би постао француски војник у одељењу бацача пламена. На бојишту се надисао отровног гаса фозгена, и то оштећење плућа пратиће га до краја живота. Бива и рањен, и одликован ратним крстом с палмама. Затим прелази на италијанску страну, међу борце алпске дивизије, и бива рањен у груди.

После рата упушта се у многе љубавне авантуре, пише политичке памфлете, често цензурисане и забрањиване, и води многе полемике, рецимо са социјалистом Пјетром Ненијем и футуристом Маријом Карлијем. Започиње и дипломатску каријеру, па одлази у Варшаву, али брзо диже руке од дипломатије и потпуно се посвећује новинарству и писању.

Мења и своје име. Пошто је прочитао неку сатиру с насловом Малапарте и Бонапарте, одлучује да убудуће његов грађански статус буде под именом Курцио Малапарте. ‘Наполеон се звао Бонапарте, а ствар се завршила лоше; ја се зовем Малапарте, па ће се ствар добро одвијати’, рекао је једном. На италијанском језику, малапарте значи зла страна“. Поменута промјена имена дешава се 1925. године, кад је Малапартеу двадесет седам година. Мада неће доживјети ни шездесети рођендан, Малапарте је, попут Јингера, један од оних који је знао да дуг и испуњен живот може имати само онај коме до живота није превише стало.

Имајући у виду густину његовог дотадашњег живота, те ратне и не само ратне ризике кроз које је прошао, двадесет седма година, она у којој ће деценијама касније умирати рокенрол хероји, она од које почиње његов живот под новим именом, дјелује као симбол далеке тачке до које је добацио, тачке од које почиње нови живот. А ни тај нови живот неће бити лишен ризика. Напротив.

Од 1926. године интензивира се Малапартеов живот новинара, уредника и јавног интелектуалца. Оснива часопис 900, уређује Fiera Letteraria, а затим и торинску La Stampu. У трећој деценији двадесетог вијека он је познат као прононсирани, данас бисмо рекли, десничар, мада је заправо данашњу терминологију немогуће примијењивати на прошлост.

Фраза „фашистичка љевица“ данас би многима дјеловала као оксиморон, али заправо представља тачан опис онодобне Малапартеове политичке позиције. Ево како то описује Здравковић:

„Његова убеђења су парадоксна, али он у њих, тих двадесетих година прошлог века, потпуно верује. Заговара, рецимо, могућност новог друштвеног пројекта који би истовремено почивао на руском колективизму и италијанском индивидуализму. Такав приступа фашистичкој левици и чак постаје, унеколико, теоретичар италијанског фашизма у којем се, у том часу, боре две струје: на једној страни – заговорници повратка природи, на другој – поборници технологије и футуристичког концепта“.

ТЕХНИКА ДРЖАВНОГ УДАРА
Ипак, као што није могао да буде дипломата, односно као што није могао да се до краја уклопи у било који бирократско-колективистички пројекат, мада је увијек имао разумијевања за ту чежњу, тако Малапарте није могао дуго бити ни лојални поданик било којег поретка, макар неко вријеме био и његов теоретичар.

Године 1931. он објављује прву од књига које ће му донијети свјетску славу, прву од књига по којим га и данас памтимо. Наслов те књиге постао је пословичан. Она се зове Техника државног удара. У предговору једном од каснијих издања ове књиге, предговору писаном с прољећа 1948. године, Малапарте биљежи:

„Мрзим ову своју књигу. Мрзим је из дна душе. Донела ми је славу, ту беду коју називамо славом, али и колико невоља. Због те књиге упознао сам затвор, прогонство, издају пријатеља, подмуклост противника, егоизам, људску пакост. Из те књиге проистекла је глупа легенда која од мене ствара циника и суровњака, окрутну личност, неку врсту Макијавелија у кожи кардинала од Реца, а ја сам само писац, уметник, слободан човек који јаче осећа туђе но сопствено зло“.

Пишући о рецентном хрватском издању ове књиге, Адриан Цвитановић је примијетио: „Технику државног удара не треба читати као приручник за потенцијалне извршитеље државног удара. Сасвим супротно, њезина је намјера показати начине очувања мира и стабилности у сувереној држави, јер је ауторова намјера била показати како су освајање и обрана власти технички проблем, а не политички. Малапартеова је жеља бранити слободу, како је то сам често истицао. Тај занимљив и превртљив дух читавог је живота упорно бранио слободу, што му је била јединим животним циљем“.

Овај увид је, с једне стране, на трагу начина на који је сам Малапарте, нарочито post festum, желио да се његова књига тумачи. С друге пак стране, ту се превиђа да је Малапартеово дјело ипак дио оне традиције модерне европске мисли чији је зачетник, на извјестан начин, Ниче и којој су политичке злоупотребе скоро па загарантоване.

БУНКЕР НА КАПРИЈУ
Мада је објављена прије него је Хитлер дошао на власт, овај се у њој, како се то каже, препознао. Након Другог свјетског рата Малапарте се присјећа:

„Хитлер се, чим је дошао на власт, постарао да моју књигу, декретом саксонског гаулајтера, осуди на спаљивање на главном тргу, џелатовом руком, како налаже нацистички ритуал. Моја Техника државног удара била је бачена на исти пламен ломаче која је многе књиге, осуђене због политичких и расних разлога, претворила у пепео. Не задовољивши се тиме што је спалио моју књигу, Хитлер је затражио од Мусолинија и моју главу, и добио ју је. Запањеност и у Италији и ван ње била је огромна. Десило се први пут да су неког италијанског писца затворили, не због ‘завере’ већ због литерарног дела“.

На Хитлеров захтјев Мусолини депортује Малапартеа на Липарска острва. Писац ће тамо бити у заточеништву од 1933. до 1938. године.

Године 1936, Мусолини лично наређује да се покрене истрага која је требала да утврди да ли је Малапарте Јеврејин. Као да му је требала и „расна“ потврда пишчеве кварности. Испоставило се, међутим, како пише Малапарте, „да ни мој отац, ни моја мати, ни њихови родитељи, ни родитељи њихових родитеља нису сносили одговорност за моју Технику државног удара. И поред тога, наредио је нову истрагу 1938, поводом ступања на снагу расних закона, на велико запрепашћење Дина Алфијерија, тадашњег министра за културу, коме је Мусолини наложио ту узалудну и смешну инквизицију. Авај, нисам био чак ни Јеврејин“.

Након што је ослобођен, Малапарте на Каприју почиње да гради кућу која ће касније постати чувена као Casa Malaparte. Изградио ју је до 1941. године. „У ту кућу су му долазили Пабло Пикасо, Т.С. Елиот, Жан-Лик Годар (који је тамо снимао свој Презир, са Брижит Бардо и Џеком Пеленсом), Езра Паунд, Андре Бретон и низ других пишчевих пријатеља, од Кине до Финске и Америке. Долазио је и генерал Ромел, на путу за Африку, где га је, код Ел Аламејна, ишчекивао коначан пораз“.

КЊИГА О ПОРАЗУ
Управо с Другим свјетским ратом и са поразом, односно с концептом и доживљајем пораза започиње права прича о Малапартеу. Као и Јингер, он је био одликовани ветеран Првог свјетског рата, али за разлику од Јингера, у Другом свјетском рату није примарно био војник, него ратни дописник. Већ крајем тридесетих, непосредно након изласка из заточеништва, он најприје одлази у Етиопију као специјални извјештач листа Коријере дела сера. Годину-двије касније, већ је по Европи, на Источном фронту, рецимо у Украјини. У то вријеме већ почиње да настаје једно од два његова ремек–дјела – роман Kaputt.

Милан Кундера вели како је Малапарте „с Kaputtom не само написао једну значајну књигу него је открио и форму која представља потпуну новину и припада само њему“. (С том формом Малапарте постаје заиста велики писац, тачније романсијер. И дотад је он исписао многе „интелигентне и сјајне“ странице и увиде, али форма коју је са Kaputtом зачео мијења парадигму европске и свјетске умјетничке прозе.)

Кундера изврсно описује у чему је тајна оригиналности овог дјела: „Шта је та књига? На први поглед то је репортажа ратног репортера. Изузетна, чак сензационална репортажа, јер као репортер листа Коријере дела сера и официр италијанске војске он крстари окупираном Европом са слободом неухватљивог шпијуна. Свет политике отвара се пред тим бриљантним посетиоцем салона (…).

Ова репортажа и није репортажа; она је књижевно дело чија је естетска намера толико упадљива, толико очигледна да је осетљивији читалац спонтано искључује из контекста сведочанстава какве доносе историчари, новинари, политиколози, писци мемоара.

Естетска намера књиге најбоље се види у оригиналности њене форме. (…) Догађаји нису организовани као хронолошки след репортерових искустава; намерно хетерогени, догађаји су у сваком делу књиге смештени у више историјских тренутака, и у различита места“.

Међу мјестима којима се Малапарте бави је и Балкан, односно Југославија. Међу најснажније странице ове књиге спадају оне о бомбардовању Београда, а међу најцитираније Малапартове текстове уопште спада одјељак Kaputta о његовом сусрету са Антом Павелићем. Генерално гледајући, вјероватно у свјетској литератури нема утицајнијег текста о звијерском карактеру Павелићевом и злочиначкој природни НДХ од овог Малапартеовог.

У контексту поређења с Кожом, другим Малапартеовим ремек–дјелом, Кундера Kaputt описује као дјело „ангажованог писца“ и поставља занимљива питања: „На позорници Kaputtа врло често се појављују стварне историјске личности, што изазива недоумицу: како разумети та места? Као извештаје новинара поносног на тачност свог поштеног сведочења? Или као измишљотину писца који с пуном песничком слободом доноси властито виђење тих историјских личности?“

Kaputt је објављен уочи краја рата, 1944. године. Малапарте у то вријеме већ пише Кожу, која излази 1949. године. Поново Кундера:

„У Кожи рат још није завршен, али је његов исход већ јасан. Бомбе и даље падају, али сад на једну другу Европу. Питање ко је џелат а ко жртва јуче се није постављало. Сада су, од самог почетка, добро и зло замаглили своја лица: нови свет још није довољно познат; непознат је; загонетан; приповедач има само једну извесност: сигуран је да ни у шта није сигуран. (…) У Кожи његов говор није ни хладан ни јасан. И даље је ироничан, али та иронија је очајничка, често пренаглашена; он претерује, противречи самом себи; својим речима повређује и себе и друге; тако говори човек који пати. Не ангажовани писац, већ песник“.

АМЕРИКАНА
Последње српско издање Коже (превела Јелена М. Ристић, Лагуна, Београд, 2016) с разлогом је објављено у библиотеци „Американа“, као друга по реду књига у овој помно осмишљеној едицији, одмах након Америке Франца Кафке. Занимљиво је да је Милан Кундера искрено фасциниран објема овим књигама, и Кафкином Америком и Малапартеовом Кожом.

О Кожи је написао и сјајан есеј који овдје широко цитирамо, а који је „Лагунином“ издању природан као поговор. Америком се, између осталог, бави у књизи Изневјерене опоруке, гдје између осталог каже како је Кафка „створио властиту слику Америке према неком другоразредном штиву, старим олеографијама, тако да се слика Америке у његову роману (намјерно) састоји од клишеа“.

Одлична је и откривалачка ова Кундерина примједба о стварању слике Америке према другоразредном штиву, према старим олеографијама. Оно што је ту још важно додати јест да нити је Кафка први који је стварао такву слику Америке, нити је, наравно, посљедњи. Чак и писци који нису писали о Америци а да је нису ни видјели, чак и писци, дакле, који су писали својеврсне путописе и репортаже из Америке често су заправо писали о слици створеној посредством другоразредног штива и старих олеографија.

Те европске визије Америке неисцрпна су тема заправо и колико год у неком смислу биле паневропске, толико се, опет, у неким аспектима и типски разликују, а у односу на језик и културу у којима настају.

Чисто примјера ради, једна се вертикала може повући кад је ријеч о њемачком умјетничком доживљају Америке – од пословичног Карла Маја преко овдје коментарисаног Кафке па до Хандкеа и Вима Вендерса, а нека посве друга кад је ријеч о Французима – од Токвила до Бодријара.

Малапартеова визија Америке такође се без остатка уклапа у европску традицију дајући јој нешто ново, нешто своје. Његова Америка заправо је слика Американаца који су Европу ослободили од фашизма. Али важнији од слике Америке и Американаца јесте прецизан снимак ембриона данашње Европе, а то је поражена Европа.

„Нова Европа рођена је из једног огромног пораза, коме нема равног у њеној историји; први пут, Европа је била потучена, Европа као таква, читава Европа. Потучена прво лудилом свог сопственог зла отеловљеног у нацистичкој Немачкој и потом ослобођена с једног краја од стране Америке, а са другог од стране Русије“.

Слутња тога како из пораза настаје нова Европа најполитичнији је аспекат Малапартеовог опуса, једног од (поново уз Малроов) најполитичнијих књижевних опуса модерне европске књижевности. Описујући како „најмодернија од свих војски, америчка војска улази у Европу кроз антички град Напуљ“, Малапарте здружује око репортера са интроспекцијом врхунског есејисте. Резултат је умјетничка проза којој нема преседана, белетристика, лијепа књижевност, и поетична и политична.

НОВА ЕВРОПА
Малапартеов живот у дванаест година послије рата парадигматичан је и литераран. Његове политичке симпатије сада се вежу за љевицу и он постаје члан Комунистичке партије Италије: „Путује у Русију, где ће се срести са Стаљином, и у Кину, где ће се видети са Маоом. Планира и да кроз целе Сједињене Америчке Државе прође на бициклу. Умреће од рака на плућима, у Риму, 19. јула 1957. године. Кућу на Каприју тестаментом ће оставити Народној Републици Кини…“.

Занимљив је скицозни портрет Малапартеов који у свом дневнику (Бронзана врата) непосредно након смрти исписује пољски писац Тадеуш Бреза. Ево карактеристичног одломка:

„Несумњиво је да је реакција срца у Малапартеа реакција нормалног, осећајног, људског срца. Али он је не само човек, него је Талијан, и то Талијан пун патриотизма, па чак и шовинизма. Гледа он на овај свет који се циганчи продајући све и сваког. Његов дух се радује због тачности савремених резултата који се изводе из вечитих, историјских узрока. Стиче се утисак да се он у тој појачаној атмосфери прокурваности осећа растерећен, да се осећа као Индус који се купа у Гангу, спирајући своју прљавштину у реци која носи дебео, пенушав покривач од туђе прљавштине. (…)

Малапарте, тип изузетног интелектуалца и крајњи индивидуалиста, био је човек кога је увек импресионирала људска маса. (…) Интелектуалци су такви да их узбуђује маса људска, састављена од људских јединки које њима ништа не говоре и којима они немају шта да кажу. Али њихова усамљеност на неки начин се смањује услед гомиле“.

Ове године се навршило се шездесет три године од Малапартеове смрти. Период након његове смрти дужи је, значи, од трајања његовог живота. И мада с почетка цитирана оцјена о његовој потцијењености стоји, и она сама као да свједочи да свијест о важности Малапартеовој полако расте.

Има у његовој прози много елемената који је чине скоро застрашујуће авангардном и примјереном нашем времену. Ту је најприје инсистирање на „извесној истинитости“, затим „свест о форми“, снажан елемент проживљености и аутобиографизма који читаоца увјерава да је „димљива лампа фантазије“ угашена и да се у тексту суочава са стварношћу каква јесте.

Такође, уза сву укоријењеност у културу Запада те кроз способност да у тој култури препозна историчност (старе) Европе и новум Америке, Малапарте се не задовољава спознајом центра него жуди и за периферијом свог свијета, отварајући се истовремено и према другим свјетовима.

Напосљетку, однос масе и моћи, појединца и руље, идентификовање кључног конфликта у времену након Кјеркегоровог откривалачког усклика „Гомила је лаж!“, представља увијек присутан мотив у Малапартеовом писању. Све то иде скупа с пјеснички сугестивном реченицом и са биографијом која скоро андрићевски и сама по себи мапира мјеста, датуме и персоне трајних историјских ломова.

На самом крају Коже, наратор не жели да пође у Америку свјестан да је Европа његов свијет и да су: „беда, глад, страх, нада – чудесне ствари. Чудесније од богатства, чудесније од среће.“ Посљедње ријечи које наратор изговара (а ваља нагласити да их изговара тихо) јесу: „Срамота је добити рат“.

У једином дијелу Европе у којем и генерације пола вијека млађе од Малапартеа знају шта је рат, ове ријечи звоне на посебан начин. Цијела Кожа за нас зато није само историјски снимак давног ембриона свијета чији смо дио. Она је и рудник актуелних аналогија, књига која нам о нашем постратном друштву говори на неуспоредив начин, онако како нам је о нашим ратовима говорила Камијева Куга.

И није у том смислу случајно и у складу је са законима свијета и књижевности, законима љепоте и симетрије, што се прво поглавље Коже зове баш – Куга.

Треба читати Малапартеа да би се ствари, можда, добро одвијале.

 

Аутор Мухарем Баздуљ