ЛУКА ВУКАДИНОВИЋ: Завјет Оцу

Ђе смо се изгубили? Ђе смо то кренули. Ђе ћемо са оволико памети. Ђе ћеш кад немаш ђе и како ћеш кад немаш кога. Ђе идеш знаш ли. Ђе си крено’, ко ти се нада. Ђе те чекају. Ђе ћеш аветињо. Ђе ти је боље и је ли боље. Ђе ћеш срећу наћи, оли је наћи. Ђе сад лажеш. Ђе ћеш добро направити. Ђе су ти родитељи, имаш ли времена. Ђе си отишо и кад ћеш доћ. Ђе те воде и ко те наговара.

Ђе је то боље, је ли ти добро. Ђе су ти очи, имаш ли мозга. Ђе си јадан. Ђе ти је мајка. Ђе сад радиш, има ли зиме. Ђе и са ким разговараш, има ли људи. Ђе Бога молиш, молиш ли се. Ђе су ти другови, какви су људи. Ђе остављаш себе. Ђе и шта радиш кад си сам, мислиш ли о нама. Ђе плачеш, је ли ти тешко. Ђе зору дочекујеш кукала ти мајка. Ђе сад служиш има ли вајде.

Ђе су ти бриге, зашто си срећан. Ђе нађе ону кастигуљу, од какве је куће. Ђе ћераш инат. Немој, дозови се, немој ради оца. Отац ти је био честит чојек. Док није жив одран у Кореници на Косову, поред старе куће, сад већ туђе. Ђе год кренеш сјети се оца, он ти је пут направио, пут којим мораш ићи.

Ти мораш да довршиш оно што је почето. На тебе су се ослонили они што су главу дали за твоју субдину. Па ти сад мораш своју цијену оставити, као браћа твоја. И немој жалити себе. Жали душмане и радуј се смрти. Ми смо Христови ратници, гоњени и мучени. Ми се радујемо Христу. Неће син твој земљо света тебе оставити. И теби и себи ће увијек долазити.

Нек све буде као што је било и као што више неће бити. Нек све буде као што неће бити и нек сви будемо, а не будемо. Нек нам буде како бити мора и како ником више неће бити. Нек нас нема а има нас. Да живи умиремо, а мртви да живимо.