Лука Багатин: ЗА ЛИМОНОВА ЉУБАВ ЈЕ СМИСАО ЖИВОТА – АНТИРЕЦЕНЗИЈА ФИЛМА О ЛИМОНОВУ

Био једном један Еди, рођен 1943. године, у Совјетском Савезу, немирни млади песник гладан љубави и увек на страни оних који немају шта да изгубе, што је и сам одувек био.

Или макар од 60-их година прошлог века, кад је стасао и постао онај Едуард Лимонов кога познајемо. Или кога само мислимо да познајемо.
А уопште нисам сигуран да је филм Кирила Серебреникова „Лимонов“ или „Лимонов. Балада”, који је управо почео да се приказује у италијанским биоскопима, успео да га адекватно представи.

Јер овде се заиста у неку руку ради о представи, чак пародији. Већ кад је избор главног глумца у питању, на плану покрета и гестова Бен Вишоу пре изледа као карикатура оног кога треба да игра, мада се генерално уопште не ради о лошем глумцу.
Једна измаштана пародија из које, по мом мишљењу, произилазе три ствари:
1) Да је трејлер филма узбудљивији од самог филма.

2) Да је истоимени роман Емануела Карера (који у филму игра улогу самог себе, макар и на неколико минута), бољи и потпунији од филма који је према њему рађен. Филма у ком недостаје превише важних сегмената живота његовог јунака, чак и за стандарде фикционализоване пародије.
3) Да Карер и Серебреников лику Лимонова приступају више са становишта мејнстрима него са тачке гледишта самог Лимонова или оних који су га заиста познавали.

Едуард Лимонов је свакако био комплексна личност и, ко год жели да се дубље упозна са њим, свакако не може бити задовољан Кареровом књигом, а још мање Серебрениковљевим филмом.

Филм, рекао бих, успева само у почетном делу, док се надаље задржава скоро искључиво на љубавној причи, оној са Еленом, која свакако није била толико важна као она са Наталијом Медведевом, иначе потпуно изостављеном из филма.
Као што су изостављене и Лимоновљеве 1980-те, оне године у којима је почео да развија своју аверзију према раскошном и лицемерном либералном капиталистичком Западу.

То су заправо године у којима је написао тестове сакупљене у књизи које је на италијанском изашла под насловом „Велики западни хоспис“, у којима анализира и руши лажне митове Запада, показујући – између осталог – како су толико хваљена слобода и богатства прерогативи само оних који заиста могу да их приуште и како су грађани толико „збринути“ од овог „хосписа“, до те мере да више немају ни сопствено мишљење.
А све ово недостаје у филму Серебреникова, чиме су Лимоновљеве формативне године сасвим одбачене.

Такође, његов формативни период је обележан и утицајем његове треће жене, Наталије Медведеве, панк-рок певачице, списатељице и песникиње која се снажно супротставила 1993. државном удару Бориса Јељцина, који је 1993. опседао и нелегално бомбардовао руску Думу.
Исте те Наталије у филму једноставно нема.

Као што је уопште врло мало „политичког“ Лимонова.

У филму је на том плану представљен као фанатик који је окупљао некакве фантомске мишићаве „националистичке скинхедсе“, док су у стварности млади људи из Национал-бољшевичке партије били су уметници, музичари, писци, уз доста и оних чудних и беспризорних, а заправо жртава сиромаштва и разарања Совјетског Савеза вољом олигархије на челу са Јељцином и уз подршку лицемерног и колонијалистичког Запада.

Млади нацболи су, према речима покојне новинарке Ане Политковске, која их је увек срчано бранила на свим судским процесима (вођеним иначе само због организовања мирних и ненасилних демонстрација против либералне капиталистичке владе, прво Јељцинове, а потом и Путинове) били „храбри млади људи, чисти, једини који су нам омогућили да са поверењем гледамо у моралну будућност земље“. Политковска је у свом „Руском дневнику“ подсећала како је то била заправо најактивнија левичарска партија у постсовјетској Русији.

У Серебрениковљевом филму једино ми се допао први део, еротичан и обележен музиком са андерграунд призвуком, као и реконструкцијом одеће коју је Лимонов носио у то време, као због неких сцена које подсећају на фотографске снимке које су у то време снимили Лимонов и Елена.
Али ко је заиста био Едуард Лимонов?

Ако је заиста био егоманијак, у шта би многи лако могли да поверују површним читањем, он је имао пуно право да то буде.
Био је велики писац, и то велим делом баш зато што је био пажљив посматрач својих унутрашњих доживљаја.
Он је мрзео баналност, осредњост, досаду, клишее, монденске догађаје, високо друштво, све тлачитеље и мучитеље, како совјетске тако и капиталистичко-америчке.

Мрзео је старење и пролазност.
Његове мисли и речи нису баш увек биле пријатне.
Али не зато што је мислио лоше, напротив. Само он није био лицемер.

Еди посматра и снажно доживљава љубав и секс, чак и у његовим екстремним видовима, али само са онима који су у стању да воле дубоко.

Еди посматра и снажно доживљава сиромаштво и деградацију сиротињских четврти Њујорка.
Еди посматра и снажно доживљава рат (у бившој Југославији и Придњестровљу, иначе још један аспект изостављен из филма).
Еди посматра и снажно доживљава политику.

А његово гледиште је гледиште писца коме све ово није нимало страно и непознато. Он није пасивни посматрач, већ, попут Д’Анунција и Пазолинија, оличава лик модерног хероја.
Оног који је на страни потлачених, разбаштињених, уморних од колонизације, кажњавања, експлоатације, сматраних животињама у егзотичном зоолошком врту које служе само за фотографисање.

Оних који себе не сматрају жртвама, већ желе да буду протагонисти своје судбине и Лимонов жели да их поведе у револуционарни марш (посено онај мотивисан из унутрашње перспективе) против богатих, буржуја, медиокритета и лицемера.
И у томе је Лимонов био дубоко пророчански, с обзиром на данас тако видљиву декаденцију либералног капиталистичког Запада, богатог, болесног и досадног и развоја Југа као света спремног на узлет, младог и у потрази за будућношћу једне еманципације која никада није имао.
Лимонов је, рећи ћете, неко ко заправо свима говори да одјебу. И бићете у праву. И добро је што је тако.

Лимонов је неко ко зна да новац убија љубав, јер он је то искусио, због чега презире богатство и богаташе.
Очајнички му је потребна љубав и наклоност, а кад их не налази постаје тврд.
За Едија љубав је смисао живота.
Он је веран себи, тај Еди. Он је вјеран својим женама. Одан својим партијским друговима. И он је најзад увек веран свом вечном младалачком бићу, том вечитом адолесценту Едију.

А та његова оданост га чини херојским, али у исто време често несхваћеним од оних који немају стрпљења да се загледају даље од његових дебелих наочара.
О њему сам написао есеј „Друга Русија Едуарда Лимонова“, који садржи интервју који сам урадио са њим годину дана пре његове смрти.
То није био лак интервју. Сигуран сам да је и мени хтео да каже да одјебем. И вероватно би био у праву. Заиста, то би сигурно било добро. Јер, како ми је рекао, интервјуи су ужасна литература.

Зато, здраво Еди-бејби, где год да си, волим те колико сам волео Андреу Г. Пинкетса и Питера Бума и као што сам волео све оне који, као и нас двојица, имају у себи нешто јеретичко, еротско, херојско и нимало банално или очигледно.
И нека се јебу оне који нас не разумеју!

Лука Багатин је италијански песник, публициста и политички активиста. Текст је оригинално објављен на његовом сајту „Љубав и слобода“, на https://amoreeliberta.blogspot.com/2024/09/limonov-la-mia-non-recensione-articolo.html?m=1
Превод са италијанског Владимир Коларић.