ЉУБИНКА ЈОВАНОВИЋ МИХАИЛОВИЋ (1922 – 2015): Уметница која је надживела себе

Љубинка је на небу вероватно регистрована под бројем мајке. Најсрећнија је кад неког покрије. Преноси нам искуства са својих имагинарних путовања. И, одједном тај нам свет више није стран.

Тако је, за живота, о српској сликарској диви Љубинки Јовановић (94), чије је велико срце престало да куца у париској болници „Жан Жорес“ у недељу увече нешто пре поноћи, говорио њен животни сапутник, сликар Милорад Бата Михаиловић.

Љубинкине слике смирују силином духовне тајне. Била је опчињена ореолским одблеском икона. Са њених платна одисао је восак, окружен светлошћу фресака. Нежна појава изузетне сликарске и људске снаге, космополита, увек је била чврсто везана за своје порекло. Њене основне боје биле су византијско плаво, крв косовских божура и православно злато. Била је сликар свете тишине. На њеним сликама, рађале су се капи живота, киша и сунце. Из сваког семена које би додирнула, израсла би биљка.

– Први пут када сам видео Љубинкине слике, одмах сам у њима препознао православни дух. Приближила ме је вашој култури, која ми је, због тога, постала веома блиска. Као пријатељ, умела је да пружи сигурност. Била је блага, знала да слуша, да посаветује. Љубинкин и Батин стан био је нарочито место, потпуно другачије од других, истинско духовно гнездо. Где ћемо се сада окупљати? – истиче за „Новости“ Марино Валенсија, колумбијски сликар и синеаста.

До последњег дана задржала је луцидност, интелектуалну свежину и покретљивост. Разговарати с Љубинком у деведесетој, било је као ћаскати с неким у пуној, зрелој снази. Смирена, одмерена, са увек правом речи, али жестока у суштини и тачности. Држала је у рукама све нити својих и туђих мисли, била веза за велики круг српских, француских и интернационалних пријатеља. Прославе Светог Николе у Љубинкином и Батином стану биле су нарочити догађај. После ње, остаће једна велика празнина.

Рођена је 1922. године у Београду. Студирала је на Академији за ликовну уметност у класи професора Ивана Табаковића, коју је уписала после завршених студија на Музичкој академији. Један је од оснивача чувене Задарске групе. Први пут је самостално излагала 1951, а од 1952. са супругом Батом Михаиловићем живела је у Паризу, са краћом њујоршком епизодом шездесетих.

– Лепо сам и узбудљиво живела, увек окружена љубављу и пријатељима, и надживела саму себе. Уморна сам, помало, од живота. Време је да полако одем. А ви, децо, не трошите енергију на бриге и сумње. Све, некако, увек, дође на своје – говорила је у последње време Љубинка својим познаницима, слутећи да јој, природно, долази крај.

Љубинкин дух вратио се у њену Византију, тамо где је одувек припадао. Отишли су Бата, Дадо, Коса, Мома сад и Љубинка. Гаси се, полако, цела генерација, нестаје један Париз.

МАЈКА НАРАШТАЈИМА

ЉУБИНКИН и Батин однос био је нешто посебно. Што би он нахерио, она би подизала, што био он испречио, она би, у савршеном складу, исправљала. Тешко је поднела његов одлазак пре четири године. Снагу да се поново врати у атеље тада су јој дале бројне принове међу њеним пријатељима, чијим бебама је даривала своје Беле анђеле. Није имала своју децу, али је била мајка многим нараштајима.

Тагови: Љубинка Јовановић, Сликарство, Уметност