ЛИНГВИСТИ ЈЕДНО, ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ ДРУГО: Треба ли нам родно осетљиви језик?

Врши се једно чудновато идеолошко насиље над српским језиком и покушава се створити језичка политика о којој ће одлучивати искључиво политичари а не и лингвисти. Такву језичку политику немате ни у једној држави у Европи осим у Србији.

Овим речима лингвиста и члан Одбора за стандардизацију језика САНУ Александар Милановић коментарише мотиве због којих се Одбор недавно обратио јавности и највишим представницима државе.

Чланови овог научно-стручног тела САНУ у недавном јавном обраћању скрећу пажњу на, како су истакли, ново насиље над језиком до којег долази подвођењем српског језика под језик родне равноправности.

„Недопустиви су притисци да се у српском језику због и ради тренутне политике насилно мења однос према тзв. родно сензитивној лексици“, каже се у саопштењу Одбора.

Политичко насиље над српским језиком

Уз констатацију да српски језик није нити може бити језик родне неравноправности, па самим тим ни дискриминације особа женског пола, Одбор за стандардизацију закључује да је свака интервенција у језику са становишта било које идеологије која није у складу с науком о српском језику – недопустива.

На питање може ли се језик заштитити од уплива идеологије и политике, и да ли има места говорити о његовој угрожености, доктор лингвистичких наука, професор Милош Ковачевић каже.

„Не да је угрожен, језик нам никад није био угроженији!“

„Језичка политика треба да прати језичке законитости, а ова сада политика која се тиче три нова закона – о дискриминацији, равноправности полова, о родној равноправности – ствара утисак као да смо у неком другом времену, као да припадамо неком другом народу, као да смо заборавили шта је језичка политика код Срба и да је она либерална“, објашњава професор Ковачевић и додаје:

„Мислим да ни Хрвати, без обзира колико су пуристи у односу на језик и колико желе да кују нове речи – не би их толико сковали колико су наши назови нови лингвисти, односно политички лингвисти покушали да учине, у намери да утичу и промене структуру српског језика“.

Ковачевић готово као парадокс истиче чињеницу да се за разлику од сва три нова закона који треба да се усвоје најкасније за два месеца, закон о ћирилици не усваја већ три деценије.

„Закон који је највећи закон и који сведочи о дискриминацији унутар самог језика, закон о ћирилици, не усваја се већ пуне три деценије. То је дискриминација унутар српског бића, а ово друго што се сматра дискриминацијом је нешто што је наметнуто са стране“.

„Модеран“ српски језик

Потврда да је реч о насиљу над језиком за Ковачевића је видљива већ увидом у речник нових речи којима се одређује род.

„Одбор за стандардизацију је морао реаговати, јер само кад погледате речник видећете да је то на неки начин насиље над структуром српског језика. То није само промена нечега што се зове језичко осећање, него и промена језичке законитости. Ако то усвојимо као нешто што је модерни пут Србије, односно као модерни српски језик, онда треба рећи да укидамо српски језик који је до данас важио“, сматра професор Ковачевић.

Професор Александар Милановић подсећа да би се при доношењу оваквих закона морала консултовати језичка струка која прописује језичку норму (поштујући лингвистичке законе), и да би се на тај начин могао избећи језички инжењеринг.

„Ово што се тренутно покушава спровести у Србији не само да не одобрава Одбор за стандардизацију језика или САНУ, већ то не одобрава ниједан од водећи српских научника у области творбе речи. Професор Божа Ћорић, сасвим сигурно најкомпетентнији стручњак за ову област, еуфемистички речено није одушевљен овом идејом поводом које је написао много текстова о томе да се ово мора на неки начин језички контролисати“.

Чекајући закон о службеној употреби језика и писма

Наши саговорници напомињу да је српски језик саморегулаторан и да је он тему језичке родне равноправности – већ сам решио.

„Све оно за чиме је постојала потреба – постоји у нашем језику“, каже професор Милановић.

„Овде сада имамо идеолошко насиље над свим говорницима српског језика јер нам се намеће шта ми морамо рећи, угрожена је моја слобода изражавања, могућност мог избора да кажем да ли сте ви новинар или новинарка, а да се при томе нико не осети угрожено. Полазим од тога да ја имам слободу избора да вас именујем и не желим да ми некакав закон нареди како морам да говорим. Такве законе нигде у Европи немате, али зато у Европи имате оне законе које ми нећемо да донесемо ево већ 30 година, а то је закон о службеној употреби језика и писма. Дакле, потпуно је наглавачке постављена та законодавна ситуација да централни закон немамо и очигледно не желимо да га донесемо. У Србији још важи закон о службеној употреби језика и писма из 1991, односно из државе која не постоји већ 30 година, а са друге стране желимо увести неке потпуно периферне законе из области других дисциплина који задиру у лингвистику, на начин који је потпуно неприродан“, закључује Александар Милановић.

 

Аутор Дејана Вуковић

 

Извор Спутњик, 11. април 2021.

 

Ауторски текст Зоране Михајловић

Тема родне равноправности је ових дана нарочито актуелна, посебно у светлу нових закона о родној равноправности, антидискриминацији и истополним партнерствима. Како бисмо се као друштво кретали у смеру друштвених и политичких промена и поштовања демократских принципа равноправности, важно је да о овим темама говоримо, али је једнако важно како се о њима говори. Употреба родно осетљивог језика је један од начина да у свој свакодневни живот уврстимо и да поштујемо принципе равноправности и једнаких права.

Често слушамо како родно осетљиво изражавање нарушава лепоту нашег језика и да нам није потребно, јер су све речи које се користе, биле оне исказане у мушком или женском роду примењиве и на мушкарце и на жене. Међутим, у нашем језику постоје многе речи, нарочито називи занимања, које се сада већ традиционално исказују у женском роду. Такве речи су „чистачица”, „куварица”, „касирка”, „васпитачица”, и углавном се ради о називима за занимања која су слабије плаћена и мање цењена. Зашто онда појединцима речи „директорка”, „председница”, „суткиња”, „инжењерка” парају уши и „штете” нашем језику? Да ли је то заиста до природе језика или до патријархалних образаца који не дозвољавају женама да буду препознате и присутне на позицијама моћи и утицаја?

Употреба родно осетљивог језика такође појединцима делује као додатан „захтев” особа које се залажу за женска права, иако у реалности употреба оваквог језика подиже свест о значају једнакости жена и мушкараца, тиме што женама даје већу видљивост и препознаје њихове улоге и рад у свим сферама друштва. Језичка дискриминација се у нашем друштву највише види управо у пословном окружењу, где је и даље „стандард” да се у мушком роду исказују занимања која се односе на руководеће позиције као што су директор, шеф, председник, управник. Ово указује на неравноправан положај мушкараца и жена и то је потребно променити како бисмо се развијали ка друштву једнаких могућности за све. Употреба језика који је родно дискриминаторан води томе да се ствара слика да су одређена занимања „резервисана” само за жене или само за мушкарце, а то је заиста недопустиво.

Најчешћи аргумент против употребе родно осетљивог језика је тај да је овај тип изражавања рогобатан и да није у складу са нашим језичким стандардима. Ипак, важно је нагласити да је језик промењив и да еволуира са друштвеним развојем, те је као такав показатељ стања друштва у коме живимо и, управо зато, треба да тежимо томе да мењамо норме језика које су штетне, а на које смо навикли. Употребом и промовисањем родно осетљивог језика ми подстичемо позитивну промену у погледу равноправности жена и мушкараца и дајемо већу видљивост женама у свим сферама друштва.

Ниједна жена не сме да осећа да су руководеће или друге традиционално мушке позиције њој недостижне, јер нису. Када почнемо да говоримо о председницама, истраживачицама, програмеркама, даћемо им већу видљивост и значај у друштву и схватићемо колико их заправо има око нас. На тај начин ћемо послати поруку свим девојчицама и девојкама да ниједна професија није искључиво мушка или женска, односно да могу да се остваре у било ком послу подједнако као мушкарци. Језик који користимо је добар одраз друштвених образаца и друштва у коме живимо. Родна равноправност је један од најважнијих циљева нове родно одговорне владе, те верујемо да је залагање за употребу родно осетљивог језика један од начина да се жене додатно оснаже и да им се да значај и признање које заслужују. Употреба родно осетљивог језика ће бити регулисана и новим законом о родној равноправности, који је тренутно у фази нацрта, а чије се усвајање очекује ускоро. Овај закон ће по први пут у домаћем законодавству дефинисати појам родно осетљивог језика, те прописати детаље о његовој употреби, са циљем да се допринесе борби против родне дискриминације у свим сферама јавног и приватног живота.

Друштво једнаких могућности је друштво за које се, верујем, сви залажемо и у коме желимо да живимо. Стога, верујем да је свакодневна употреба родно осетљивог језика користан „алат” за смањење јаза између мушкараца и жена, посебно у професионалном окружењу. Његовом употребом ми подстичемо позитивну промену у области родне равноправности на нивоу читавог друштва како бисмо креирали простор да се девојчице и жене оснаже и добију једнаке могућности да напредују у свим сферама пословног и приватног живота. А једино друштво, у којем и жене као и мушкарци имају једнаке могућности и услове да живе, раде и развијају се може да иде напред и то је будућност за коју се залажем.

 

Аутор Зорана Михајловић

 

Насловна фотографија: Танјуг/Драган Кујунџић

 

Извор Политика, 11. април 2021.