Реномирани југословенски и хрватски филмски редитељ Лордан Зафрановић дуго је чекао, шаљући молбе и хрватским и српским фондовима за културу, да добије било каква средства за реализацију филма “Дјеца Козаре”. Није ни чудо: филмови овог аутора, “Окупација у 26 слика”, “Пад Италије”, “Крв и пепео Јасеновца”, “Вечерња звона” и други, жестоко су узнемиравали духове још у доба социјализма и Зафрановићу доносили бројне проблеме, чији су адресанти били из конзервативних културних и политичких кругова у домаћој средини, због чега ју је редитељ прије доста година морао напустити.

Чини се да би филм “Дјеца Козаре” ипак могао бити реализован, а ми са Зафрановићем разговарамо о мрачним странама наших простора, о погубним идеологијама и о злу које је једно обично људско биће способно тако лако починити.

Недавно сте од Филмског центра Србије добили средства да снимите филм “Дјеца Козаре”, иако сте још прије 40 година рекли да би о тој дјеци свакако требало снимити играни филм. Дјеца с Козаре су наши “Јадници” па и више од тога – зашто је тако важна тема чекала толико дуго?
— Морам одмах напоменути да су од Филмског центра Србије одобрена средства само у износу десет посто од цијене коштања филма и серије, али су значајна зато што су филм и серија тако добили “националност”, чиме се омогућава приступ филмским такмичењима у Европи и на простору бивше Југославије. Проћи ће још доста времена док се филм финансијски не припреми за реализацију.

Сасвим сигурно, проћи ће и много различитих влада које ће о томе одлучивати. Данас практично немамо класичног продуцента, већ су продуценти државе, које преко својих комисија могу да утичу са својим идеологијама на крајњи резултат. Мислим да се ту крије одговор на питање зашто до данас нисам тај филм реализовао, односно вјероватно је то и зато што никада нисам, а и нећу, слушати никакве идеологије. Филм је за мене светиња и док је он у развоју, никоме не дам да се у то мијеша. Када је филм готов и када се преда јавности, наравно да свако може и треба имати своје мишљење о ономе што је видио и што је осјетио.

Но оно што ми до данас остаје заиста неразумљиво јест тај отпор према теми Јасеновца. Још из времена када сам радио документарни филм о Јасеновцу па све до данас. Иако су се у међувремену промијениле идеологије, то је и даље остала табу тема. Ја јесам неке ствари на ту тему отворио, али сам због тога био нападнут и као крајња посљедица морао сам напустити властиту земљу. То не значи да се и овај пут поводом “Дјеце Козаре” нешто слично неће поновити – можда ће страдати један дио моје породице који није изван земље.

ПЕТ СТРАНИЦА КОД ТУЂМАНА
Још од вашег филма “Окупација у 26 слика” било је видљиво да се дио јавности, не само у Хрватској, тешко носи с неком врстом етике сјећања. Како бисте назвали тај синдром дефицита саосјећања када су у питању невине жртве?
— Истина се не може заобићи, без обзира на то колико је обртали, ревидирали и колико је уништавали. Истина увијек пронађе свој властити пут да изађе у јавност. Већ је прошло више од 70 година од догађаја и геноцида у Европи, па тако и у Хрватској. Нажалост, сваке године је у прољеће логор Јасеновац бојиште разних мишљења и идеологија и тоталног неразумијевања.

Када смо радили филмове о злу усташтва и идеологији расних закона, хтјели смо са себе скинути ту мрачну сјену убилачке идеологије, која оптерећује хрватски живаљ страховито дуго. Није ми јасно зашто неко од политичара у тих 70 година није дошао у Јасеновац и попут Вилија Бранта клекнуо и затражио опрост због убијених невиних жртава, нарочито дјеце. Фашизам треба препознавати и данас у свакодневној комуникацији и врло оштро упозоравати на опасности које може поновно произвести, с новим трагедијама и прогонима.

Шта је о вама писао Фрањо Туђман?
— Фрањо Туђман ми је поводом мог документарног филма о Јасеновцу посветио пет страница у својој књизи Беспућа повијесне збиљности и полемика с њим резултирала је означавањем мене као непријатеља Хрватске. Та књига је у то вријеме била попут Библије, па је услиједила страховита, готово ратна пропаганда против мене и мојих филмова. У једном моменту чак сам се бојао да ће ти филмови завршити на ломачи. То је моја филмска конкуренција из Загреба добрано користила, када је требало да се одобри неки од мојих сценарија, односно да би они и себе увјерили да “тај тип” не смије више радити у Хрватској.

Може се поновно догодити неки велики филм, неки фестивал у Кану, нека велика свјетска промоција с темом која је неугодна за актуелну власт. Она се никако не може суочити с чињеницама и истином о покушају ревизије недавне прошлости.

Ваш документарни филм “Крв и пепео Јасеновца” био је средином 1980-их предложен за Оскара, али га је тадашњи високи партијски функционер Јосип Врховец повукао из конкуренције. Рекло би се, уз нешто горке ироније, да се у посјету Јасеновцу одувијек ишло “у три колоне”…
— Слика о Јасеновцу сметала је идеологији која је припадала комунистичкој слици свијета. Већ у то вријеме биле су оштре подјеле треба ли отварати ту тему или се правити да се ништа није десило. Како смо неколицина писаца-сарадника и ја сматрали да не постоји узбудљивија и драматичнија тема од Јасеновца, направили смо неколико филмова. Наравно, увијек уз страшно велик отпор људи из разних комисија и власти. Тако је настао и случај повлачења филма “Крв и пепео Јасеновца” из номинације за Оскара.

Да ли је насиље којим се бавите у својим филмовима тзв. зла коб Балкана или је оно резултат монструозних политичких режима који се на овим просторима учестало појављују?
— Историја Балкана је стални рат између разних идеологија и разних религија. Ту се састају периферно три најјаче религије свијета – католичка, православна и муслиманска. У бившој Југославији су те три супротстављене вјере донекле успешно маргинализоване. Након посљедњег рата те три вјере су постале три супротстављене нације. То је основно мјерило како се гласа на изборима.

Гласа се за најхрватскију, најсрпскију и најмуслиманскију политичку странку. Народ се као стадо окупља око свога, мислећи да су тако заштићени од непријатеља. У ствари, политичке елите стварају непријатеље, често пута измишљене, да би то стадо држале на окупу и њиме управљале. Поред националне идеологије, у посљедњих 30 година ту влада разарајућа грабеж, а у умјетности је на дјелу непостојање било каквог критеријума по којем би се оцјењивало вриједно од мање вриједног дјела.

Писац Андре Малро је рекао како је “тортура гора од смрти”, а ви сте једном споменули да филм који се мора бавити тако тешким темама као што су рат, концентрациони логори, насиље и смрт “треба да посеже за дубљим смислом”. Који ће бити дубљи смисао филма “Дјеца Козаре” који се спремате снимати?
— Истражујемо по токовима властите свијести о томе шта је то човјек. Посебно, какво је то људско срозавање код масовних ликвидација, посебно дјеце. Колико је дубок пад људскости и колико мало треба да се створе услови за владавину масовног зла? Страх од понављања зла води нас према филму којим желимо те страхове регистровати и емоционално пренијети на најширу могућу публику. Да се на неки начин у свијест гледаоца утисне и крик против тог зла. То је наше умијеће и настојаћемо га максимално искористити.

Колико је дубок пад људскости и колико мало треба да се створе услови за владавину масовног зла? Како је могуће да се човјек у појединим историјским тренуцима толико сроза и дође на ниво звијери, али звијери која мисли и систематски убија све што није по мјери идеологије владајуће елите? Филм је мој велики пријатељ, који ми даје одговоре на сва питања која постављам у току реализације.

У вашој причи у којој су главни јунаци дјеца – жртве с Козаре, мораће се спојити рафинирана умјетност филма и најцрње зло као његова тема. Како ће тај спој изгледати?
— Увијек се поставља питање мјере, односно шта ће и како ће се гледалац осјећати док гледа, рецимо, сцене насиља. Да ли ће их гледати или ће спустити поглед док сцена не прође. Покојни Арсен Диклић, сценариста филма “Дјеца Козаре”, бавио се разним темама из Другог свјетског рата и поратног времена. Он умије изузетно добро извући и најдрастичније зло на начин подношљивог призора. Али све је то много јаче када су у питању дјеца. Сви ми имамо породице и дјецу коју волимо и за коју бисмо дали живот. Стога ће то бити врло, врло емоционалан сусрет са страшном прошлошћу.

Многи ће вјероватно кроз сузе изговорити: “Па, да ли је то могуће?” Да, господо, то је могуће и то се не тако давно десило, у Другом свјетском рату на територији Козаре.

ПОЛЕМИЧНА АУТОБИОГРАФИЈА
Ваш колега с Филмске академије у Прагу, редатељ Срђан Ђиђа Карановић, недавно је рекао како је изгубио апетит да прави филмове данас када сваки клинац може мобилним да сними филм. Рекли бисмо да таква тврдња није далеко од истине: мислите ли да ће се једног дана ипак филм вратити кући и опет постати велик као што је некада био?
— Нова техника уноси изузетне могућности, које филм раније није имао. То је помогло филму да постане јефтинији и да се демократизује, али ја не вјерујем у филмове који се снимају телефоном. Исто тако не вјерујем ни хиљадама филмских академија, које производе хиљаде филмских режисера који користе телефон за снимање. Филм је озбиљна умјетност и она захтијева ангажовање комплетне личности, која мора бити ауторитет знања и искуства.

Вјерујем у повратак филма, јер су данас филмске могућности неупоредиво веће него прије, рецимо, двадесет година. Данас готово не постоје границе у реализацији било које слике, коју је раније било готово немогуће пренијети на филм. Данас је то практично рутина.

Најавили сте да управо пишете аутобиографију. Било би занимљиво знати што ће из вашег богатог живота у њу бити уврштено…
— Погледом уназад готово не могу сагледати колико је тога направљено, колико је тога виђено, колико је било сусрета на разним странама свијета, колико је било емоција и разочарања, колико је било успјеха и неуспјеха… Као да се ради о животу петорице или шесторице људи. Књига мора бити занимљива, да је читала радо чита и проналази у њој моменте и из властитог живота. Радим књигу на исти начин као што снимам филмове – прво идеја, па сценарио, призори и реализација. Биће посла и у финалу, који се зове постпродукција.

Весели ме рад на књизи. Из мог угла, она ће бити полемична, с читавим низом познатих имена из културног и политичког живота посљедњих 60-ак година. Самог себе постављам као свједока тога времена.

С обзиром на то да сте снимали филмове о “крви и пепелу” на нашим просторима, предвиђате ли да ће се једнога дана помирити Хрвати и Срби и хоће ли, да парафразирамо Мартина Лутера Кинга, њихова дјеца на широким ливадама сједети за истим столом?
— Сасвим сам сигуран у то, зато што и једни и други имају заједничку историју, културу и што је најважније – језик. Када једном сви људи с територије бивше Југославије буду у Европи без граница, наравно да ће се поновно стварати “мјешовити бракови”, поновно ће се брисати не само формалне границе. Људи ће се цијенити по квалитету, а не по вјери и народу којем изворно припадају. Заиста вјерујем у то заједништво. Све ово што радим, радим у том циљу – да се боље разумијемо и једни другима пружимо руку, без обзира на историју која нас је дијелила.

Аутор Бојан Муњин

Извор p-portal.net, 12. септембар 2020./jadovno.com, 23. септембар 2020.