КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ТРЕЋИ ДЕО): Нема те силе која нам може помоћи да избјегнемо апокалипсу!
Фото: Новости
Шта можемо да урадимо да избјегнемо апокалипсу о којој причате? Ко нам може помоћи да је избегнемо?
– Нема те силе која нам може помоћи да је изјбегнемо. Вјерујем да живимо у свијету у ком су сви слијепи, у свијету без владавине…. Или боље речено, једина владавина је она за провизијом и зарадом… И нема владавине која може да нам учини нешто добро …
Можда би требало да промијенимо нашу перцепцију појма зараде?
– Управо тако. Морамо да почнемо да размишљамо на нивоу врсте а не само земље или класе. То је најтежи дио. Ако не размишљамо тако онда не размишљамо о цјелини. Поставити на прво мјесто цијело човјечанство – то ће бити веома тешко. Владе нису за то способне. Највећи проблем није чак ни у томе, већ у чињеници да ми уопште нисмо у стању да критички посматрамо своју ситуацију. То не значи да проблеме не можемо да ријешимо, али значи да немамо план. Зашто ниво мора расте? Зашто загађујемо атмосферу? И тако даље…
То је као племенске заједнице, нападали би друга племена да узму ствари од њих, зар не?
– Види ти то! Словенски човек интелигентан и луд као и ми!
Ми само причамо о томе како да поделимо зараду најбогатијих људи на свету, шта да радимо
– Парадоксално, сиромашни више дијеле него богати због свог искуства… Богатији си ако мање делиш!
И мит о приватној својини је створен…
Фото: lr21.com
– Представљен је као нешто свето, нешто што се не сме прекршити… Приватност… Посебно приватност богатства. То је скоро као релгиозно увјерење. То је као стуб, свето власништво, подпада у категорију неупитног, има свету вриједност… И ми то примјећујемо … Хтјели смо да додамо таксу на земљу, таксу за оне који посједују доста земљишта… И, какву је гужву то изазвало! То је било као грех…
Да, тако је како је … Али ми и даље радимо, можда нећемо промјенити ништа, али нећемо ни ћутати…
– То је веома прогресивна идеја… Да можеш промјенити живот милиметар по милиметар…. Живот је прекратак.
Прекратак …
Када погледаш уназад, на шта си посебно поносан?
– Поносан сам на то што је посао који сам радио годинама омогућио неким људима који су живјели у екстремном сиромаштву да данас живе боље. То не значи промјену човјечанства – то значи да људи имају прилику да током времена које им је дато овдје на земљи имају удобнији кревет, бољи кров над главом, да једу бољу храну… Оно што можемо јесте да помогнемо људима да им током ове авантуре коју зовемо живот буде мало боље. То је као у случају мог пса, Мануеле. Она ме је пронашла и ја се трудим да јој спремам добру храну. Она живи боље него многи пси. И то је оно што се рачуна. Ако погледамо шта би то био „нови човјек”, нисам сигуран да није ријеч о праисторијском човјеку. Човјек који је шетао унаоколо са неуредном, прљавом косом и чекићем у руци и није никога експлоатисао.
Да, није израбљивао никако. Узимао је само онолико колико му је требало
– Оно што му је требало
Проблем настаје када производиш вишак. Шта радиш са вишком?
– Људи су морали да оставе мало више залиха за сваки случај, јер може бити суша или нека неочекивана потреба. То је ОК, ради предострожности. Мало више залиха. Али онда се појавила друга ствар, и тада је почела катастрофа акумулације. Али добро, цивилизација је направљена на томе. И тако, то није само питање идеологије, то је питање цивилизације. Западна, хришћанска цивилизација није толико западна а ни хришћанска. Напустила је оно најбоље из хришћанства, заједно са најбољем из западне културе. А задржала је само најгоре аспекте. Задржала је само ствари које је сматрала корисним. Наука и технологија, на пример, али оне се користе као алат да би се гомилало богатство. Велики успех наше цивилизације је баш онај алат који је изопачује. То је цивилизација која је схватила да се наука и технологија могу користити да повећају људску продуктивност. То је био њен велики успех. Али то ради да би се увећало људско богатство, а не да се повећа срећа, благостање или братство. И како ми да одвежемо овај чвор?
——————————–
КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ: Борба за слободу, у ствари је, љубав према животу
Тагови: Емир Кустурица, Интервју, Хосе Мухика
