КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ: Борба за слободу, у ствари је, љубав према животу

У филму „Таксиста” Мартина Скорсезеа, који је обиљежио седамдесете године, главни јунак, којег тумачи велики Де Ниро, пролази све фазе типичног антијунака двадесетог вијека. Незапослени момак стиже у метрополу, кали се на њујоршким улицама, заљуби се у жену која води политичку кампању, она схвати послије неколико састанака да он није њен пар (класна дистанца), таксиста од тога полуди, ошиша се као панкер, промјени свјетоназор, постаје политички свјестан. У једном тренутку среће младу дјевојку за коју, касније, сазнаје да је проститутка. У крешенду филма убија макроа и читаву банду, ослобађа дјевојчицу.

Чини у исто вријеме и злочин и добро дјело. Исто тако ме је предсједник Уругваја Хосе Мухика, у нашем првом разговору, одговарајући на питање шта мисли о банкарству упутио на своју бурну револуцинарну прошлост. „Ти Кустурице мислиш да су они који пљачкају банке криминалци!? Вараш се, криминалци су они који формирају банке”, каже некадашњи тупамарос, герилац који се борио против фашистичке хунте у Уругвају, учесник отмица, уличних борби, човјек који је десет година на робији провео у бунарима и, на крају, спас тражио у разговорима са мравима! Када је изашао из затвора било му је јасно да је хунти дошао крај.

Тада је герилску борбу и сурову прошлост замијенио политичком каријером. Када је стигао својом „веспом” у Владу Уругваја, да тамо започне свој први радни дан као министар пољопривреде, човјек са паркинга га је питао: „Колико дуго намјеравате да останете?” Мухика је паркирао „веспу” и одговорио: „Прилично дуго!” Тако је и било. Два пута узастопно био је предсједник Уругваја, смањио је незапосленост за 47 посто, повећао знатно бруто друштвени производ, а на моје провокативно питање да ли је тачно да у Уругвају има 3.000.000 становника и 8.000.000 крава, насмијао се и рекао: „Ништа ти Кустурице не знаш о Уругвају. Имамо 13.000.000 крава и шест милијарди долара годишње од извоза меса!

Мухика није напустио предсједничку палату зато што је изгубио изборе. По уругвајском закону није могао да се кандидује трећи пут. Никада нећу заборавити дан када је предао ленту свом насљеднику! Напушта трон, силази са сцене која је за ту прилику изграђена на главном тргу! Силазећи одлази да поздрави стотине хиљада људи који су се окупили да увеличају свечаност! Као филмски редитељ гледао сам на многим сценама свијета и црвеним теписима френезију коју изазивају филмске звијезде, али овакво одушевљење, искрену љубав народа према свом политичком вођи, нити сам видио, нити мислим да ће се било гдје у свијету спонтано десити. Снимао сам га како се приближава свом „фолксвагену”, својој буби коју није хтио да прода неком шеику јер је тај аутомобил заправо поклон и, држећи камеру, био сам пометен од гужве у коју сам упао. Могао сам да страдам као статиста на асфалту Монтевидеа.

Придигли су ме асистенти и убрзо је наш аутомобил са камерама кренуо у потрагу за сада већ бившим предсједником Уругваја. На путу према својој кући Мухика је сипао бензин и платио из свог џепа, а ја сам мислио како је дивно да постоје људи као што је био наш патријарх Павле. У јеку доминације новца и тиранске моћи тржишта, тешке зависности од богатства, људи ипак највише воле оне који су на супротној страни и који нам говоре да је слобода изван те епидемије!

***

Разговор се одвија у дому Хосеа Мухике… Он рецитује стихове танга. Па каже: „Брате, танго је чиста носталгија. Пјева о ономе што си имао и ономе што ниси имао, он је за људе од преко четрдесет година. За оне који су у животу научили да губе. Да би заволио танго мораш да отпатиш, да претрпиш неколико пораза. То је интимна ствар, није дио мноштва.”

***

Када си почео да размишљаш о идеји социјалне правде?

Не знам, доста рано. Када сам имао 14, тада сам се придружио једној студентској политичког групи.

Значи и прије него што си се заљубио?

То ми се десило онда када и прва љубав. Политичке идеје често долазе с љубављу. Истовремено. Први пут сам се политички активирао у студентској групи „Анархистичка инспирација”. Анархистички покрет је био прилично снажан у Уругвају, са њим је, заправо, почело стварање синдикалног покрета. Још се сјећам неких слогана, рецимо: „Боље да те отпусте зато што си се борио за своја права него зато што си лош радник.” За разлику од данашњих, некадашњи анархисти жељели су да раде, само нису жељели да их неко експлоатише. За своје пролетерске идеје Уругвајци могу да захвале баш тим старим анархистима. Сјећам се, мајка ме је послала у средњу школу, обрађивали смо и мало парче земље. Био је то напоран посао и тада је почео мој социјални и политички активизам, који се наставио до данашњих дана.

Како комбинујеш узгајање хризантема са том својом политичком освијешћеношћу? Постоји ли међу њима нека веза?

У мом крају живјела је мала група имиграната из Јапана која је гајила цвијеће. У томе су неки од нас нашли прибјежиште јер смо, уз мало земље и пуно тешког рада, налазили начине да преживимо. То је једина веза између то двоје. Тада смо продавали много цвијећа, али оног правог. Данас, када на сцени имамо фикцију, цвијеће се прави и од пластике. То цвијеће само изгледа као да је право и људи га купују јер дуго траје, па гробља не морају редовно да посјећују. Јер – цвијеће неће увенути. Имам у башти баш хризантеме, показаћу ти касније, баш ничу пупољци.

Да ли су те хризантеме и продавање цвијећа приближили ономе што чини суштину људских бића? Питам јер је то веома необично. Револуционари обично долазе из другачијег окружења, свијета у којем има оружја, одлучности, жилавости, али нема цвијећа…

Цвијеће је веома жилаво. На један нежан начин. Оно је деликатно, може да се разболи и потребан је мудар узгајивач који може да разликује све његове боје. То је рафиниран процес, заснован на пажљивом посматрању. Цвијећу је потребан неко ко тачно зна шта ради, оно не тражи много улагања, али онај ко га узгаја мора да буде неко ко има мозга.

Да, уопште не сумњам у то. То је научно доказано, да је цвијеће способно да осјећа.

Чини ли ти се да је твој осјећај за хуманост растао уз твој однос са биљним свијетом?

Наравно. Себе дефинишем као атеисту, али нисам сасвим сигуран да сам то заиста. Велики сам обожавалац природе. Постоје људи који се у природи осјећају усамљено. Али, у природи не постоји самоћа уколико сте у стању да пажљиво посматрате живот који се ту одвија. То је неуморна лабораторија. Самоћа потиче из нас самих, јер смо слијепи за свијет око себе. Моје дивљење према природи је толико да бих могао да кажем да сам скоро па пантеиста. Дубоко у свом бићу природу сматрам божанством. Будући да је човјек животиња која може да развија свој интелект и досегне апстракцију, његово позвање јесте да биолошкој природи подари свијест тако да она може да се реинтерпретира.

Жан Жак Русо је рекао да је човјечанству сасвим добро ишло док нисмо створили друштво. Слажеш ли се с тим?

Људи су друштвене животиње. Семе друштвености је посејано у нашој биологији. Као ни мачке, ни људи не могу да живе сами. Игра је у томе што се уз развој технологије родила и вриједност, па је дошло до стварања различитих класа. Они који доминирају и они над којима неко доминира. Људи су, затим, измислили свештенство, армије оних који су убирали порезе, измислили су бирократију, која живи на рачун оних који раде и плаћају порезе. То је све друштво, које нам је, истина, дало и прогрес, па данас живимо просјечно 40 година дуже него што су живјели људи у, рецимо, 1870. години.

Шта мислиш, шта нам је остало након Француске буржоаске револуције?

Стереотип. Вјерујемо да је декларација о правима света и да су људи једнаки због неког важног списа. Али, то једноставно није случај. Неки имају више права од неких других. Остала нам је још једна важна ствар – екстремни рационализам. Направљен је неред у људској свијести. Робеспјер је био луд. Ставио је Бога разума на олтар, али није упалило.

Није укључио нагоне?

Није укључио осјећања. Изостављено је оно што неко осјећа.

Емоционална интелигенција…

Тако је, то је семе свеукупне наше интелигенције. Одлуку прво донесе наше срце, па онда наша глава смисли аргумент. Ми, међутим, вјерујемо да је обрнуто. Али није тако, јер човјека пре свега другог одређују осјећања.

Kако допрети до људског ега, како га свести на мјеру уз коју ће бити могуће побиједити материјализам? Јер, капитализам је социјални дарвинизам…

Слажем се са тим. Имамо двоструку борбу. Са једне стране, морамо у обзир да узмемо материјални свијет и захтеве људи који су капитализмом уплашени док, са друге, морамо да нађемо начин како да ресурсе капитализма искористимо како би ствари ишле у правцу за који ми мислимо да је прави. Истовремено, морамо да формулишемо и другачију културу; не живим ја у строгом аскетизму тек тако. То је мој начин да укажем на значај борбе за слободу. Хоћу да поручим људима да они који путују с мало пртљага имају мање стега и да, дубоко унутар себе, живе срећније него они заокупљени згртањем богатства. Знам да је то тешко, али свака револуција је тешка. Многи кажу: „Сјајно, какав предсједник, види како живи.“ Али, други предсједници настављају да живе како су одувек живјели, не пада им на памет да ме имитирају. Проблем је у томе што једна ласта не чини прољеће. Да би се постигла макар и мала промјена потребно је много људи.

Био си изложен једној врсти социјалног изазова. Када си прешао границу и схватио да ћеш учинити нешто због чега би могао да завршиш у затвору?

Нисам био свјестан шта ће се догодити. Припадам генерацији која је вјеровала да је социјализам био одмах ту, иза угла. Лењин је у великој мјери био у праву када је говорио да је неопходно створити државу која ће тежити томе да друштвене класе постану ствар прошлости. Моја младост припада свијету илузије, као и многе друге. Док се историја дешавала схватили смо да су ствари, заправо, теже. Да је, уколико желимо да човјечанство буде боље, културни аспект важнији од материјалног јер се права промјена дешава унутар нечије главе. Многи који су имали социјалистичка уверења, а који су емигрирали ка капитализму, труде се да капитализам представе бољим него што јесте. А постоје и они попут мене, који се труде да учине шта могу унутар капитализма иако знам да он није рјешење. Морамо да нађемо друге путеве.

Како си о слободи размишљао док си био у затвору?

Схватао сам је имагинарно. Нисам тада знао ни када ћу ни да ли ћу да изађем. Знао сам само да ћу када се то деси свакако наставити с борбом. Јер, оно што ме мотивише јесте борба. Пола сата након што су ме пустили на слободу прво сам пољубио мајку, а пола сата након тога већ сам био на протесту. Остао сам такав, увијек политички активан.

Милитантан…

Да, ја нисам предсједник, ја сам милитантан… Знаш, већина овога о чему ти данас причам рођена је током тог мог десетогодишњег усамљеничког боравка у затвору. Без те дубоке усамљености данас не бих био оно што јесам. Био бих бесплоднији, фриволнији, површнији. Више би ме водила тежња ка успјеху, краткорочно бих размишљао, уобразио бих се, био охолији. Некада је оно што је лоше заправо добро. А некад је обрнуто. Људи су компликована бића.

Шта је за тебе данас слобода?

Слобода је вријеме, вријеме да радимо оно што волимо. Слободан сам кад се бавим својим хобијем, нечим што волим, нечим што ме мотивише… Неко може да каже да је то, заправо, мој очајнички бег од сазнања да сам смртан. Али, борба за слободу је, у ствари, љубав према животу. Уколико све своје вријеме потрошим на зарађивање новца, на плаћање кредита или куповину нечега што ми је потребно, онда нисам слободан већ сам савремени роб. Опет, ако постоје други људи који своје вријеме троше да бих ја био слободан, онда ни ја не би требало да имам слободу и да своје вријеме трошим како желим. Слобода не може да се има на рачун других, који жртвују своју слободу. То је експлоатација. Зато ја не могу да се сложим са капитализмом.

Рекао си да је појава банака, заправо, највећи злочин, пошто банке узимају новац радних људи и на њему зарађују…

Несумњиво је тако. Ја размишљам слично раним хришћанима… они нису знали за интерес… за камате. Али, сматрам да смо за садашњу ситуацију сви одговорни јер смо осмислили друштво које се око тога окреће…

Шта би радио да имаш осамдесет милијарди долара?

То се никада неће десити. Али, ако бих имао толико пара вјероватно бих живио онако како живи милијардер, очајнички бих размишљао о томе ко покушава да ме опљачка јер, што се мене тиче, мора бити да је сваком милијардеру то главна брига…

А шта би са тим новцем урадио за своју земљу?

Не бих стигао о томе да мислим јер бих тај новац врло брзо подијелио унаоколо… Човјечанству су потребне огромне инвестиције да би се спасли животи… Морамо да се позабавимо климатским променама. Морамо да пребацимо огромне количине слане воде у срце Сахаре, морамо да створимо нове ријеке од леда који се топи на северу Сибира. Морамо да створимо пијаћу воду у Монголији, у сушним дјеловима Азије. Морамо да покушамо да настанимо Патагонију, то је могуће. Могли бисмо да промијенимо климу пустиње Атакама, најсувље на свијету, и тамо да засадимо дрвеће. То је могуће извести, људи то могу. Уместо да производимо кола која вриједе милион или два милиона долара.

Да ли је то питање егоизма? Или алтруизма?

Чињеница је да највеће капиталистичке економије свијета немају мотивацију да учине праву ствар. Јер, ако би ријешили да сиромашне извуку из канџи немаштине то би значило да би их интегрисали на тржиште, чиме би угрозили хиперпродукцију разноразног ђубрета које ионако бива одбачено… Сјајно би било када бисмо били у могућности да умрежимо елементарне аспекте цивилизације тако да основне потребе свих људи буду задовољене.

Ако разговарамо о бољем свијету, да ли је могуће ствари знатно промијенити без неког великог рата или катастрофе, како избећи апокалипсу?

Не знам, заиста не знам да ли ћемо еволуирати. Не постоји јасно дефинисана сила која може покренути апокалипсу, као што не постоји ни она путем које бисмо је могли избећи. Нисам сигуран како ће се ствари одвијати, али ако наставимо овако како је било до сада исходиште је јасно – природа ће избрисати оно што би требало да се избрише. Ајнштајн је једном рекао: „Не знам каквим ће оружјем да се води Трећи свјетски рат али ће Четврти свјетски рат бити вођен моткама и камењем.” Апокалипса је могућа. Вјерујем да живимо у свијету пуном слепила, у свијету којим, заправо, нико не влада. Или, да то кажем јасније – једина владавина огледа се у непосредном интересу ка заради… Дакле, нема владавине која нам чини добро…

Можда би требало да промијенимо нашу перцепцију појма зараде?

Управо тако. Морамо да почнемо да размишљамо на нивоу врсте а не само земље или класе. То је најтежи дио. Ако не размишљамо тако онда не размишљамо о цјелини. Поставити на прво мјесто цело човјечанство – то ће бити веома тешко. Владе нису за то способне. Највећи проблем није чак ни у томе, већ у чињеници да ми уопште нисмо у стању да критички посматрамо своју ситуацију. То не значи да проблеме не можемо да ријешимо, али значи да немамо план. Зашто ниво мора расте? Зашто загађујемо атмосферу? И тако даље…

Када погледаш уназад, на шта си посебно поносан?

Поносан сам на то што је посао који сам радио годинама омогућио неким људима који су живјели у екстремном сиромаштву да данас живе боље. То не значи промену човјечанства – то значи да људи имају прилику да током времена које им је дато овдје на земљи имају удобнији кревет, бољи кров над главом, да једу бољу храну… Оно што можемо јесте да помогнемо људима да им током ове авантуре коју зовемо живот буде мало боље. То је као у случају мог пса, Мануеле. Она ме је пронашла и ја се трудим да јој спремам добру храну. Она живи боље него многи пси. И то је оно што се рачуна. Ако погледамо шта би то био „нови човјек”, нисам сигуран да није реч о праисторијском човјеку. Човјек који је шетао унаоколо са неуредном, прљавом косом и чекићем у руци није никога експлоатисао.

 

Превела: Милица Димитријевић

Тагови: Емир Кустурица, Хосе Мухика