Кустурица за РГ: Руска култура је мој аргумент у спору са Европом

Емир Кустурица je у Русији – домаћи. У Јасној Пољани пре годину дана српски редитељ је обећао да ће екранизовати један од романа Лава Толстоја. У пролеће, на Светском фестивалу омладине у Сиријусу, на одличном руском је испричао да ће почети да снима филм по „Злочину и казни“. И током ове посете Русији, Кустурица је имао адуте: не само да је донео своју нову књигу „Анђео бунтовник“, већ је најавио и да у његов списак обавезних екранизација улази и Гогољ. „Чекајте моју трилогију по руским класицима”. А уз то, рад на „Ловору“ заснованом на модерном руском класику Јевгенију Водолазкину се не успорава.

За међународно признатог редитеља руска култура је и део живота и његова љубав, али је истовремено и аргумент у спору са онима који су културу одавно укинули.

О томе и разговарамо са Емиром. Али почели смо од анђела, не оног побуњеног, који је на корицама његове нове књиге, већ са Рубљовљевим – из „Хитровског јеванђеља“. Лик „Анђела“ је видео на мојој мајици.

Емир Кустурица: Баш то је најважније. За мене сигурно. Када сам једном видео филм Тарковског „Андреј Рубљов“, схватио сам у чему је тајна уметности. Јунак, којег игра млади Николај Бурљајев, није знао тајну звона. Али он је ризиковао. Без ризика нема уметника, а тим пре редитеља, јер ми никад не знамо какав ће на крају бити филм – добар или лош, успешан или неуспешан. Стваралаштво је увек рулет. У филму о Рубљову све се добро завршило – звоно је зазвонило.

Постоји осећај да у савременом свету звоно најчешће не звони…

Емир Кустурица: Зато што је уметника све мање у овом свету, нису му потребни. Овом свету су потребни дизајнери. Сада чак и православне иконе све чешће стварају дизајнери. Постоји тржиште, постоје пројекти, постоје произвођачи… Све је ту. А уметника – нема. Зато је тишина, звоно не звони.

Јунак ваше нове књиге је уметник. И из неког разлога ми се учинило да сте својом књигом желели да кажете да уметник – то није само ствар трагања за истином, то је и подвиг…

Емир Кустурица: Хандкеа бих назвао подвижником. Управо у оном смислу који том појму даје Православна Црква. Узгред, знате ли да је Петер – парохијан Православне Цркве? Он много воли Бога, али му то, истина, не смета да воли Ничеа (смех). Петер Хандке је човек у чијем блиставом животу подвиг игра огромну улогу. Такву исту као морал, као естетика. У том смислу, он је у данашње време изузетан уметник.

Нико није веровао да ће му 2019. године доделити Нобелову награду. Нобелов комитет су тих година потресали скандали, укључујући и додељивање награде Бобу Дилану. И сећам се чланака у новинама у којима је писало да Хандке неће видети ту награду јер је подржавао Југославију и био на страни Срба. Али када је ипак добио Нобелову награду, прво што сам му рекао било је: да ниси био у нашој земљи, Нобелову награда никада не би добио.

Он је и мене бранио када су ме западни критичари оптуживали за све грехе због „Андергаунда“. Видели су у том филму нешто националистичко. Од тада смо Петер и ја пријатељи, два таква чудака, знате (смех). И да, да одговорим на ваше питање, уметник може да буде подвижник.

Да ли је документарни филм о прогону Православне Цркве у Украјини, који сте представили у Европи, дело Емира Кустурице?

Емир Кустурица: Многи научници и генерали на Западу мрзе православље. И они одавно предсказују крах православне цивилизације. А неки тврде да је треба уништити што пре. И онда сам помогао да се направи филм „Људи Христови. Наше време“ да се све то објави, да се покаже да је сада важно да православни народи буду заједно. То је све. То је само моја лична мала помоћ у великој ствари опстанка наше цивилизације.

Вратимо се књизи. Она садржи још тешких питања нашег времена. На пример: „Шта је вештачка интелигенција, ако није капитулација човека пред демонима?“ Ако је то тако, да ли то значи да смо осуђени на пропаст?

Емир Кустурица: Једна паметна жена је једном написала да они који вичу о томе колико обожавају Бога, на крају се сложе да је свима потребан добар ђаво. Вештачка интелигенција – то је добар ђаво. Али то није нешто што је сада свима потребно. Сада смо у тачки историје када је веома важно видети и разумети шта је најважније. И борити се за то најважније. А оно је из сфере духовног, а не вештачког.

Дозволите, цитат из ваше књиге. „Али ако машине постану паметније од људи, шта ако се оне заузму за нас и растерају демоне? – Не, ми ћемо радити свој посао, а машине свој, али њима није дано да проживе живот онаквим, какав он јесте, оне неће моћи да осете нежност медитеранског поветарца, а чак и ако препознају лист који је пао са дрвета, ипак неће моћи да осете како „лист који пада у себи држи на длану само кап јутарње росе, доносећи радост и усхићење.”

Емир Кустурица: Свака цивилизација има своје демоне. Од њих се не може побећи. Али сви су увек налазили равнотежу.

У својој књизи чешће помињете руске класике него западне. Наравно, рекордер по помињању је ваш омиљени Достојевски… Како стоје ствари са екранизацијом Злочина и казне, о којој сте много говорили у претходним посетама Русији?

Емир Кустурица: Филм ће се звати „Како нисам снимио „Злочин и казну”“. То је црна комедија о младом режисеру који жели да сними „Злочин и казну” и којем један богати човек даје новац за то, али тражи од њега да убије једног блиског човека.

У ствари, о томе и говори филм – може ли човек да убије због љубави?

То ће бити мој први рад на руском језику, планирам да почнем да снимам следећег лета. Снимаћу у Краснодарском крају, а део сцена ћемо снимати и у студијима у Србији. Што се тиче Санкт Петербурга, Достојевски ће овога пута остати без Санкт Петербурга.

Затим ћу снимити екранизацију Толстојевих „Козака“ и употпунити своју трилогију о руским класицима екранизацијом веома кратке, али веома смешне „Повести о томе како су се Иван Иванович и Иван Никифорович посвађали“. Чини ми се да та Гогољева прича садржи цео руски менталитет. И ту су, по мом мишљењу, узроци сукоба које данас доживљава руски народ.

А шта је са “Ловором” Јевгенија Водолазкина?

Емир Кустурица: И њега ћу екранизовати. Снимање “Ловора” одвијаће се у паузама рада на трилогији.

 

КЉУЧНО ПИТАЊЕ

Цео свет је уложио све своје ресурсе да виче „не” руској култури, али један српски редитељ јој каже „да”. Да ли то он, бунтовник, тражи буру? Или је то опет прича о подвижништву уметника?

Емир Кустурица: Немогуће је замислити Европу без Достојевског, Толстоја, Чехова и тако даље. Као што ју је немогуће замислити без руских редитеља и музичара. Коначно, нема Европе без руског театра. Европе нема и без Москве, иако неки и даље прете да ће је учинити провинцијом Запада. Европе нема без Санкт Петербурга, у коме бих желео да умрем, јер је тамо умро Достојевски.

Али за Европу је култура престала да буде аргумент у разговорима о Русији. А за мене је то најважнији аргумент. И мисао о томе да Европе нема без руске културе, за мене је пријатна као и Рилкеове речи да се Русија граничи са Богом.

Ипак, такав аргумент, као што је снага руског оружја, ја такође резумем. Јер, више је него јасно да кад Русија не би имала оружје, ваше земље одавно не би било.

ДИРЕКТАН ГОВОР

 

Дмитриј Бак, директор Државног књижевног музеја:

– Емир Кустурица није само редитељ и писац. Он је и мислилац. Каквих све мисли има у његовој новој књизи! На пример, о томе да човек мора да пази шта мисли о себи. Јер у стварности се може испоставити да он уопште није оно што очекује. Тамо има много дивних бисера формулације. „Анђео бунтовник” је књига мислиоца, књига човека који уме да се загледа у себе и да буде релевантна за околину.

ДОСЛОВНО

 

Емир Кустурица, из књиге “Анђео бунтовник”:

– Не морате бити велики писац, али морате заиста бити Неко да бисте схватили: бомбардовање Републике Српске и Србије 1999. године није извршено из хуманитарних побуда. То није било само уништење западне хришћанске културе, већ и почетак епохе постхуманизма. Страдали су не само људи, мостови и болнице; бомбардовање је претворило међународно право у „хуманитарно“. Када су из војних авиона почели да пуцају на децу, обистинило се пророчанство Фјодора Михајловича Достојевског да ће светску сцену испунити изопачени глумци и настаће време људског безумља; за убице у пилотским кабинама српске жртве су биле само крстићи на радару.

 

P.S.

Са Емиром Кустурицом разговарали смо у Државном музеју књижевности, где је редитељ имао промоцију свог новог романа-есеја „Анђео бунтовник” (издавачка кућа „Алпина. Проза“). Књига је посвећена аустријском писцу Петеру Хандкеу, са којим је Кустурица дуго пријатељ и у коме види „идеал ствараоца“. Хандке је пропутовао Југославију и није се плашио да пише о Србима у време када их је цео западни свет оптуживао за све смртне грехе. Та позиција је мајстора скоро коштала Нобелове награде. Једна од прича из „Анђела бунтовника” је управо о Кустуричином путу у Стокхолм на предавање новопеченог лауреата.

Пред нама је исповест једног храброг уметника на фону приче о другом храбром уметнику. А ту су и они без којих Кустурица не може да замисли свој живот и свет уопште – Достојевски, Толстој, Чехов, Љермонтов, па још и Ниче, „гост из антике“ Плотин, и неочекивано чак и револуционар Троцки. Окруживши  се титанима, писац смело размишља о времену и његовом одсуству, о рату и револуцији, о Истоку и Западу, о равнотежи свести у неуравнотеженом свету, о уметности и реклами… И наравно, о њима, о анђелима, који увек имају чиме да се супротставе нашим демонима.