КУСТУРИЦА: Шибицари врте свет као куглицу

НАГРАДА „Живојин Жика Павловић“ за афирмацију српске кинематографије у свету, на 10. јубиларном Лесковачком интернационалном фестивалу филмске режије свечано је уручена редитељу Емиру Кустурици. Признање које носи име једног од наших највећих аутора и великана „покретних слика“, са новим лауреатом утолико има више симболике јер је Жика Павловић, уз Александра Сашу Петровића, уметник о коме је Кустурица одувек говорио с највећим поштовањем.

– Жика Павловић је светски редитељ. Можемо слободно да кажемо да се три, од укупно десет филмова које је Жика Павловић снимио, сврставају у ред најбољих светских дела – каже, за „Новости“, Кустурица.

* У каквом времену је стварао?

– Стварао је у невреме које је давало много озбиљне теме, и ти филмови су били ауторски избор, и политичко опредељење, и драмско, и свако друго које подразумева лични став аутора. Шездесетих година Жика Павловић је најавио стање у коме форма бива спонтано изражена, јер се филмови више не праве из углова филозофских, књижевних, уметничких, него у једној, рекао бих збрканој форми.

* А како стоји филм у нашем добу?

– Живимо у време у којем биоскоп, нажалост, више не представља храм уметности као некада, и све више личи да ће филм на крају да заврши на фестивалима, јер добри филмови више не иду у дистрибуцију. Зато је врло значајно да у Лесковцу постоји овакав фестивал. Кад ме се неко сети и доведе у везу са Жиком Павловићем, то је за мене посебно узбудљиво, и представља ми велику част.

* Да ли је Жика Павловић добио место у југословенској и српској кинематографији које му припада?

– Није, као што га ниједан аутор овде није добио. Али, један коментар из наших новина је на најбољи начин описао до које мере ми сами себе презиремо. Неко је написао у неким од новина које се читају свакодневно, „Тешко теби, Емире, са великих светских награда спао си на ‘Жику Павловића'“. Та грешка је фундаментална, јер је Жика Павловић задао светској кинематографији велику загонетку.

* Шта је ваше лично осећање када се данас каже југословенска кинематографија?

– Филмска режија постаје, у новим условима, иако то некада није било тако, једна врста заната, односно одсуства заната које је данас све приметљивије. Јако је добро да се аутори састају на једном месту, да се јадају једни другима, односно, причају своје добре приче које ће, ако су добре, наћи свој пут до екрана. Ако је реч о југословенској кинематографији, за мене су то управо филмови „црног таласа“, којима је припадао Жика Павловић.

* После „црног таласа“ у југословенски филм дошла је „прашка школа“, коју сте и ви завршили. Зашто данас нема никаквог „новог таласа“?

– Нисам био тај део „прашке школе“ коју помињете, ја сам изван ње деловао, иако сам зaвршио студије у Прагу. Тај талас који се десио осамдесетих година са „прашком школом“ је у ствари вратио гледаоце у биоскоп, и по томе су њени представници значајни. Данас нема „новог таласа“, зато што су промењени животни услови. Данас се телефоном може снимити филм, језик филма је, у ствари, пресушио, они се заснивају или на бизарним причама, или на заплетима, никако на форми. Данас, дакле, не царују редитељи који намећу своју форму, као што је био и Жика Павловић. Ако нису вулгарни, ако немају оне најбруталније шале које их изједначавају са оним што смо ми презирали и називали „булеварским позориштем“, филмови све теже издржавају у биоскопима. Ово време је преусмерено на ријалитије, вулгарност живота која је, заправо, једно политичко оруђе које преусмерава пажњу на нешто што не треба. Све се врти као у шибицарењу, у којем се једна куглица држи у руци и врти, где је она нико не зна, па кад онај који је врти погреши, онда каже није била овде, него онде.

* Зашто на филму готово да више нема побуне?

– Стварност нас гура у изолацију. Од седамдесетих година, када је америчка независна кинематографија имала свој процват, до данас, ту промену су назначили Спилберг и Лукас, са својим фантазмагоријама. Сигурно је да је то имало своју политичку позадину, и да су тадашњи амерички председник Реган и британска премијерка Маргарет Тачер утицали на то да филмови не смеју да говоре о ономе што брине човека, да не смеју да глорификују побуну, поготову после Вијетнамског рата и таласа филмова који су са критичком дистанцом говорили о том времену. Они су створили идеју да је човек беспомоћан, и то је и сам Холивуд потврдио. Једноставно, човек више не подразумева егзистенцијални статус као јунак филма, егзистенцијално становиште, историјску перспективу, политички однос према нечему што се дешава, него је тај предмет пажње који је довео до тога да је данас, заправо, обична видео-игрица, а никако мислећи фактор.

* Шта је томе највише допринело?

– Прво информатичка револуција која је била погубна за многе људе, и ова најновија, која говори о томе да ће људи, ако се не буду дигитализовали сто одсто, и да ће они који на светској сцени не победе у вештачкој интелигенцији, изгубити ту битку са савременим светом. Има један парадокс који негира ово што говорим, и он је врло занимљив. У свету никада није било оволико добрих аутора, али никада није било мање простора у тој тржишној трци која је постављена као нешто што је неравноправно. У Америци сада има пет аутора који су направили фантастичне филмове, али они не могу да издрже притисак, или ту стешњеност у коју је упао светски филм, управо због батине Холивуда која влада.

 

ТЕЛЕФОНИ УМЕСТО БИОСКОПА

ДОБРИ, велики аутори нису груписани, политички су разједињени, и нема онога чега је било док сам ја био студент, а то је да кад Жика Павловић направи нови филм, онда читава бивша Југославија покушава да буде као Жика Павловић. Или, иде се у Венецију: Антониони је направио нови филм, и онда сви покушавају годину дана да буду Антониони. Наредне године дође Бергман, па сви хоће да буд као он. Тога, нажалост, више нема, технологија је учинила своје, предвиђам да ће кинематографија да заврши као опера, да ће сваки град имати један биоскоп са седам, осам сала, а да ће остало да се гледа на телефону, у кући, и у разним формама.