КУСТУРИЦА: Небо нам је испресецано ријалити глупостима

Сведоци смо да се „крај историје“, који је најављивао чувени Фукујама, није догодио, али смо сада у прилици да гледамо „крај писмености“, о ком је недавно говорио и Емир Кустурица, на једној трибини на Мећавнику. Питали смо га зашто кука над крајем писмености, кад је његов начин изражавања, као филмског стараоца, ипак слика.

— Мој начин изражавања је многострук, али ми кад кукамо над крајем писмености, ми у ствари говоримо о небу које је, како време одмиче, све више испресецано глупостима и оним што ради против човека. Јер није ријалити проблематичан зато што неког забавља, него зато што, пре свега, навикава људе да живе под надзором, што је за државу ужасно важно, јер они су поставили камере свуда, а овде још имаш кретене који по 24 сата тамо обављају све физиолошке радње, показују најпростачкији део наше нашег бића, и који се потпуно удаљавају од онога што је некад био ход ка Светом Тројству. Не постоји ништа у тој активности што није банализовано и што није довело до тачке разарања. Рецимо, у књизи Криса Хеџиса постоји један феноменалан поступак анализе одређених фаза америчког друштва кроз оно њихово рвање. То су они клипани огромни који се ударају и, као, падају. Али, углавном човек анализира њихове текстове.

Ријалити стварност

— Осамдесетих-деведесетих година то су били текстови где је негативни јунак био увек Рус или Иранац, а у новије време то је прича која је директно пренесена из садржаја њихове животне сапунице, а то су: ко је коме мазнуо жену, како је банкротирао, како му је отац умро од рака, а није имао пара да га сахрани… Дакле, најновији садржај те кичерице на директан начин, као што код нас ријалити на најдиректнији начин изражава беду нашег духа, неповратност грешака које смо правили у историји, и огољеног човека, који нам уопште не треба. Зашто ми треба да гледамо огољеног човека? Ми треба да гледамо човека који је у сфери људскости, а не његове најбруталније форме. На томе се инсистира да би се снизио ниво самоповерења и да би се ушло у оно што Миро Ломпар зове самопорицање… Да једноставно тај капитал лакше прође и да нас прегази, зато што уопште не верујемо у себе. Губитак самоповерења је заправо циљ тог огромног конгломерата фикције која нас удара свакодневно — телевизијске серије које су глупе, ријалити шоу који врте, и чак и паметне увуку у орбиту, па их као оно сушење у машини за веш избаци… Зато се ја и чувам, не зато што мислим да сам паметан, него што мислим да је беспредметно да често бивам било где.

И црквени ријалити

Па, ипак, руска религиозна телевизија „Спас“ организује ријалити који ће се звати „Острво“. То ће бити код оног предивног манастира, код језера Селигер, за који се каже да Путин тамо често иде. Тамо ће месец дана они кроз форму ријалити шоуа представити правилан начин живота, у складу са ставом Цркве.

— То је дивно, то је супер.

Али зашто прихватају форму која није достојна?

— Из истог разлога је стари Рим имао грчке богове којима је само преиначио имена, а дуж читавог Рима, којим су се шепурили бискупи, најдоминантније су биле скулптуре Фидије. Тешко је да једна цивилизација наследи другу, узимајући моделе понашања. Али ако ријалити буде показивао како живе људи, монаси, и на који начин они свој дан учине креативним — уопште идеја везана за религију је нешто што је својство 20. века, а то је креационизам. Можда тај креационизам буде деловао на већину становништва у најпозитивнијем смислу. Гледајући, користећи се оружјем непријатеља, да се вратимо фундаменталним вредностима.