КУСТУРИЦА: Човечанство објективно стоји на дну и једина нада му је да заправо испод дна постоји још једно!

„Дошло је време да и ја изађем из анонимности захваљујући Спутњику. Идеја је да се од септембра отвори једна мала рубрика у којој бих ја, под фирмом ’Мој живот‘, оно што читам препоручивао другима, каже нови ексклузивни сарадник Спутњика, Емир Кустурица.

Прослављени редитељ напомиње да ће се у ономе што ће представљати садржај његовог ауторског рада који ће се реализовати под именом „Мој живот“, наћи и читав један биографски статус човека који већ дуго живи, као и рефлексије онога што је већ видео, а чега има веома много.

„Ово је први пут после четири, пет година да гостујем у некој емисији“, признаје нови Спутњиков ексклузивни аутор и објашњава разлоге који су то условили.
У анонимности, али и у гашењу пожара

„Једноставно нисам хтео да се уплићем у ова бурна времена у којима живимо, где се информације појављују тако што једна потире другу. Као човек са вером у вечну душу и идеју да на крају реченице не иде тачка него да се све наставља, осетио сам да немам ту своје место и да је боље да будем у неким конкретним радњама које су се – ево пре неки дан — тицале чак и гашења пожара“, подсећа професор Кустурица.

Чињеница да је на Мокрој Гори направљена комуна која има потпуно затворену инфраструктуру, тако да не постоји начин да се тамо појави дивља градња и да се изгуби оно што је била иницијална идеја за стварање Мећавника, Кустурици омогућује да се врати и фикцији — ономе што је давно започео, сећајући се своје ране младости и детињства.
„На почетку моје прве књиге стоји реченица у којој кажем да је мој први дан одласка у школу коинцидирао са Гагариновим одласком у свемир. И утолико сам био врло задовољан и срећан кад сам чуо да бих могао да књиге које читам и начин на који их доживљавам — преводим на језик савремености. Рецимо, прочитао сам књигу која говори о Србији од 1918. до 1941. и у њој уочио како је конзервативна Србија губила битку у односу на тај прогресивни део и како су највећи наши интелектуалци на тој позорници играли улогу која је била дарежљива, али и врло често на штету Србије. Чини ми се занимљивим да једну такву књигу представим и да је некако доведем на њему савремену тачку.“

Свет је кофер са дуплим дном

У данима пред нама, легендарни уметник ће оно што буде читао, гледао, радио… самеравати са собом и светом и то — бележити камером.

„То је идеја. На свету је све мање људи који верују да је Земља округла, а све више оних који верују да је то један велики кофер са дуплим дном. Човечанство објективно стоји на дну и једина нада му је да заправо испод дна постоји још једно. Идеје су у савременом свету свеколике. У сфери филма постоји нова илузија да свако може да режира, снима… Она се своди на оно што смо ми, учећи школу, наговестили седамдесетих — да је режија заправо посао скретничара и да његов лични утисак о животу и његов егзистенцијални допринос тој слици света заправо више не постоји. Постоји трака на којој се све врти и постоји упитаност над читавим тим процесом којим је био окарактерисан 20. век, упитаност над брзином са којом смо ми радили и мислили да стари. Али не стари то као конзерва којој пролази рок употребе; замислимо ситуацију у којој продају хималајску со која траје милион година и кажу — рок трајања до краја године. Постоје, дакле, ствари које измичу тој новој сфери површности и идеји о коферу, које су базично и дубоко усађене у човека. Мислим да човек ако жури да тумачи све књиге које се прочитају, све филмове који се виде, све догађаје који протичу — у ствари губи њихов смисао.“

Пристали смо да будемо посматрани 24 сата

Уочавајући разлике између некад и сад — а о којима ће бити речи у његовим ауторским прилозима – славни редитељ присетио се времена у коме је цео дан умео да потроши снимајући један гег.

„Ми смо то радили по читав дан камером, премештали је, тражили најбољи угао, а онда у монтажи добијали или губили. А данас на Јутјубу можемо да налетимо на стотине врло смешних гегова који су снимљени оним на шта је човечанство нажалост пристало — а то је да буде посматрано 24 сата. Верујем, међутим, да у том галиматијасу, том збиру различитих токова, постоје људи са искуством који могу да скрену пажњу на оно што се често у историји понавља и што није само она марксистичка теза — други пут као фарса, него други пут можда као већа трагедија него што је било први пут“, каже Емир Кустурица.