КРОЗ ИГЛЕНЕ УШИ СА ХРИСТОМ НА УМУ: ЖИВОТ И РАД ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА ДОСТОЈЕВСКОГ
ДЕТИЊСТВО И РАНА МЛАДОСТ
1821.
Фјодор Михајлович Достојевски рођен је у Москви 11. новембра као друго дете Михаила Андрејевича Достојевског, лекара у Маријанској болници за сиротињу (сада музеј Достојевског) и мајке Марије Фјодоровне Нечајеве. Деца су расла у тешкој породичној атмосфери проузрокованој тешком нарави оца који је био груб и склон пићу. Мајка је била префињене природе, па је усмерила децу према уметности и литератури, причајући им народне приче и читајући из Светог Писма. О прецима Достојевског Владета Јеротић пише:“У познатој расправи Анри Троја о Достојевском из 1960. године, у којој Троја уверава „да нема ниједног детаља у овој књизи који није сагласан са документима које сам прегледао“, већина предака Достојевског, бар из једне породичне гране, били су душевни болесници, психопати или криминалци. Тако је, на пример, Рафаел Иванович Достојевски често био осуђиван због лупештва и проневере, Филип Достојевски је 1634. учествовао у једној организованој пљачки, а један други предак у исто доба био је осуђен због убиства. С друге стране, још у XVII веку једна грана породице доселила се у Украјину, тамо настанила и у неколико генерација давала православне свештенике и монахе. Један од њих стекао је у Кијеву глас правог светитеља.“ Ова предачка подвојеност се, на неки начин, одразила и на живот и стваралаштво великог писца.
1827.
Фјодоров отац добија племићку титулу и тиме је, са децом, уврштен међу наследно племство Москве.
1830-1831.
Као деветогодишњак, Достојевски добија први напад епилепсије. Отац купује мали посед Даровја у тулској губернији, да би га следеће године проширио селом Черемошња, тако да Фјодор Михајлович детињство проводи на селу, што ће се повољно одразити на његов однос према обичном руском човеку, сељаку.
1832-1833.
Пожар у Даровји и Черемошњи производи огромну штету, али сачувана је главна кућа. Достојевски присуствује представи Шилерових Разбојника. Фјодор са братом Михаилом креће у школу Н.И. Драшусова где су одлазили сваки дан ујутру и враћали се увече.
1834.
Браћа Достојевски одлазе у приватни пансион Леонтија Ивановича Чермака у Москви који похађају наредне три године. На часовима професора Давидова, доктора књижевности, упознаје се са књижевношћу, а Достојевски чита Пушкина, кога сматра узором. На радном столу држао је фуигурицу Дон Кихота, племенитог хришћанског губитника, какав је његов кнез Мишкин, и попрсје Пушкина, чију је песму „Пророк“ сматрао својим стваралачким манифестом ( препев који нудимо дело је Милорада Павића):
Пун духовне ја лутах жеђи
Пустињом што мрачна је била
И серафим се са шест крила
Указа мени на размеђи.
Он прстом лаким као сан
Зеница мојих косну дан,
Видовитост му прену зене
Ко у орлице преплашене.
Мога се уха косну он
И испуни га шум и звон;
Трептање чух у небу сила,
И анђеоских крила лет,
Немани морских скривен свет
И клијање под земљом жила.
Он промиче кроз моје усне,
И језика мог грехе гнусне,
Сву брбљивост и подлост смрви.
И тада жалац мудре змије
У обамрла уста ми је
Ринуо руком пуном крви.
И зарио у груди мач
И устраптало срце трго,
И шишку пламену уз плач
У отворене груди врго,
Ко труп у пустињи сам пао
И Бога глас је мене звао:
”Пророче устај, мотри, внемљи,
Испуњен мојом вољом буди,
И ходећи по мору, земљи,
Речима жези срца људи.”
1837.
А онда, 27. фебруара, мајка Достојевског умире од туберкулозе у 37. години, што ће веома ожалостити Фјодора Михајловича, који ју је истински волео. Само месец дана пре тога дубоко га је погодила Пушкинова смрт. Браћа прелазе у Петроград на даље школовање и ступају у припремни интернат капетана Костомарова.
МЛАДОСТ ПИСЦА
1838.
У јануару Достојевски уписује Војно-инжењерску академију, у којој ће остати шест година, али без стварне заинтересованости. У писмима брату пише о тешкој душевној кризи у коју је запао и како је прочитао све од Шекспира и Паскала, већи део Балзака и Игоа, Гетеовог Фауста, као и све Хофманове приче.
1839.
Отац Достојевског умире у загонетним околностима. Постоји прича да су га убили кметови зато што је био насилник. Противуречни очев лик јавља се, као одраз, у лику Фјодора Карамазова у роману „Браћа Карамазови“. Едип није убио оца, него родитеља, и то у незнању. Овај увид српског историософа, др Жарка Видовића, руши све револуционарне идеологеме фројдистичког типа, које су толико загадиле XX век. Јер, краљ Лај је свог сина одбацио, и његов прави отац био је пастир који гаје одгајио: биолошко родитељство само је предуслов да се постане отац, онај који васпитава дете приводећи га Смислу. Основно начело очинства као духовног рађања дао је Свети апостол Павле: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“. Обнови очинства посвећен је роман „Браћа Карамазови“, завештајно дело Достојевског: Фјодор Карамазов, аморална креатура, је родитељ, а старац Зосима, који се одрекао брака и замонашио, духовно ће постати отац Фјодоровог Аљоше и даће благослов Димитрију за будућа страдања.
Достојевски је тајну очинства повезао са тајном васкрсења: упокојени Иљуша, бранитељ части свог оца, капетана Снегирјова, на погребу ће окупити све дечаке из школе око Аљоше који ће им беседити о смислу живота што се остварује у свеопштем Васкрсењу из мртвих. Док револуционарно-безбожнички дух, чији је идеолог Иван Карамазов, а практичар Смердјаков, тражи оцеубиство као пут ка самоостварењу у свету без битијне утемељености, хришћанско искуство налаже обнову очинства кроз детињу чедност и монашко целомудрије.
Тајна очинства најдубље се открива у православној Литургији. Када свештеник стави Дарове на Свети Престо, после Великог Входа, он се обраћа Оцу Који је Бог Сведржитељ и прима хвалу од оних који Га призивају, и моли Га да принесе саборну евхаристијску молитву Свом жртвенику, оспособљавајући свештеника да му за грехе своје и народна незнања приноси дарове и духовне жртве.
1841.
Достојевски напушта интернат и изнајмљује станчић близу Мањежа. Трагична смрт Љермонтова представља за њега још један потрес. У августу унапређен у чин инжењеријског заставника.
1842.
Достојевски често посећује концерте, Александрово позориште и балет. Покушава да пише драме под утицајем Шилера. Ништа од тога није сачувано. Лето проводи код брата у Ревељу.
1843.
Достојевски завршава Војно- инжењерску академију као инжењер потпоручник, са просечним успехом. То занимање није волео, а није имао довољно времена за бављење књижевношћу која је била његова главна преокупација. Тежак финансијски положај терао га је у све веће дугове. Почео је да зајми од зеленаша, и дугови ће га пратити читавог живота. Велики део његове преписке су молбе да му се позајми новац.
1844.
Велики узор Достојевског, Оноре де Балзак, посетио је Санкт Петербург, опседнут својом великом љубављу, грофицом Евелином Ханском. После Балзакове посете Петрограду, Достојевски одлучује да преведе Евгенију Гранде. Касније ће Балзакови ликови, попут студента Ежена де Растињака из романа „Чича Горио“, утицати на настанак Достојевскових ликова, какав је Раскољиников.
Напушта војну службу са чином поручника у оставци. У писму од 30. септембра обавештава брата да се предао писању романа Бедни људи.
1845.
Завршава Бедне људе и даје их на читање Њекрасову и Григоровичу који не крију одушевљење. Упознаје Бјелинског коме се диви, мада ће га се касније, због револуционарног безбожништва овог мислиоца, одрећи, Почиње рад на Двојнику. У новембру се упознаје са
Тургењевим.
1846.
У ‘’Петроградском зборнику’’, уредничким залагањем Њекрасова, 15. јануара објављени су Бедни људи који су одлично примљени и од критике и од читалаца. Њекрасов је улазећи у једно друштво узвикнуо: “Рођен је нови Гогољ”, са чим се одмах сложио и Бјелински. Исте године објављује Двојника. Бјелински, заговорник реализма, је против фантастике у овом роману. Такође је објављен Господин Прохарчин.
1847.
Објављује Газдарицу. Почиње да пише Њеточку Незванову. Сукобљава се и разилази са “Савремеником”. Упознаје се са Херценом и Петрашевским.
1848.
Достојевски објављује роман Беле ноћи и приповетке Туђа жена, Слабо срце, Ползнуков и Поштен лопов. Нађе се у револуционарној дружини Петрашевског, која машта о преврату и демократизациjи Русије и обарању монархијског поретка.
1849.
У “Отаџбинским записима” објављена прва два дела Њеточке Незванове. Са Спешњевом, Мајковом и другим „петрашевцима“ Достојевски организује рад илегалне штампарије. Сви су ухапшени. Достојевски је затворен у Петропавловској тврђави. На суђењу 16. новембра сви су осуђени на смрт стрељањем. Смртна пресуда је прочитана на губилишту 22. децембра, али у последњи час стиже помиловање, па писац бива осуђен на робијање у Сибиру. Брату пред полазак на издржавање казне пише:“Сада су нам рекли, љубазни брате, да морамо данас или сутра кренути на издржавање казне. Ја сам молио да ми се дозволи да се видим са тобом. Али су ми рекли да је то немогуће; могу само да ти напишем ово писмо, а ти пожури да ми на њега што пре одговориш. Бојим се да си ти некако могао сазнати за нашу казну (на смрт). Кад су нас возили на Семјоновски трг, ја сам кроз прозор на колима видео масу народа; можда је вест већ била дошла до тебе, па си патио због мене. Сада ће ти бити лакше што се мене тиче. Брате! Ја се нисам ни снуждио, ни клонуо духом. Живот је свуда живот, живот је у нама самима, а не изван нас. Око мене ће бити људи а бити човек међу људима и остати то довека, ма шта те снашло, не тужити и не клонути — у томе ти је живот, у томе је његов циљ. Ја сам постао свестан тога. Та идеја ми је ушла у крв и месо. Да! Истина је! Она глава која је стварала и живела узвишеним животом уметности, која је спознала највише потребе духа и саживела се с њима, та глава је већ одрубљена с мојих рамена. Остала је успомена и ликови које сам створио и они које још нисам успео да утеловим. Они ће ме израњавити, и то је истина! Али у мени су остали и срце, и месо, и крв, која такође уме да воли, и да пати, и да жали, и да памти, а то је ипак живот“.
ИЗ ТАМНИЦЕ У ЖИВОТ
1850.
- јануара Достојевски стиже у затвор. Пролазна станица у Тоболску га чини свесним свог положаја – ту су Фјодору Михајловичу ставили окове.
1851.
Достојевски прелази у затвор у Омску где проводи наредне три године.
1852.
Министарство војске одобрава предлог заповедника Омска да се Достојевски пребаци из редова робијаша у категорију кажњеника који служе војни рок и да се ослободи окова. На робији Достојевски чита Свето Писмо, које су му поклониле жене декабриста, такође сибирских изгнаника, и помно прати свет у коме се обрео. То ће бити основа за стварање робијашке аутобиографије, „Записа из мртвог дома“. У писму Страхову, насталом септембра 1880, Толстој каже:“Ових дана читао сам Записе из мртвог дома. Много тога сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског, реците му да га волим.”
1854.
Пошто је одслужио затворску казну, Достојевски је послат као обичан војник у 7. батаљон сибирске регименте у Семипалатинску, где су услови живота веома тешки, али има могућности за писање и читање. Упознаје породицу Исајевих.
1855.
Честе посете Достојевског кући чиновника Исајева са чијом женом Маријом има љубавну аферу. У мају Исајев је са породицом премештен из Семипалатинска у Кузњецк, што писца доводи скоро до очајања. Склон да самом себи задаје муке, Достојевски верује да му само Марија може донети утеху.
1856.
У јануару Достојевски је произведен у чин подофицира, у октобру у чин поручника, али му је и даље забрањен повратак у европску Русију. После смрти чиновника Исајева, Достојевски помаже Марији Исајевој која остаје удовица са малим сином, који ће му, кад одрасте, бити теретни пасторак, прави камен о врату. У новембру јој нуди брак. У фебруару венчање Достојевског и Марије Димитријевне у Кузњецку. Она је болесна, напаћена жена, с којом ће често долазити у сукоб, али ће је, на свој начин, као патницу волети. Прототип је за лик Катарине Мармеладове у „Злочину и казни“. На повратку у Семипалатинск, Достојевски добија неколико епилептичних напада.
Исте године цар Александар Други објављује амнестију која обухвата и Достојевског, после чега он поново сме да објављује своја дела. Објављује Малог јунака. У априлу му је враћено племство. Лекар Сибирског граничарског батаљона Јермаков даје мишљење о епилепсији Достојевског због које “не може више служити Његовом Величанству”.
О епилептичним нападима Достојевски је говорио Страхову, свом пријатељу, који је његово сведочење забележио:„Фјодор Михајлович говорио ми је у више махова о тренуцима усхићења који су претходили нападу. У току неколико кратких тренутака, говорио је он, доживљавам срећу незамисливу у нормалном стању и непојмиву за онога ко је није доживео. Налазим се тада у савршеној хармонији са самим собом и са целим светом: то је осећање толико снажно и умилно да бих за неколико секунди таквог једног блаженства дао десет година свога живота, можда и сав живот“.
Достојевски подноси молбу да га отпусте из војне службе због болести. Почиње да пише Ујкин сан и Село Степанчиково, а онда добија дозволу да се врати у европску Русију и да живи у било ком месту осим Москве и Петрограда, па се насељава у Тверу. Ослобођен је војне службе, али под надзором полиције. Објављује Ујкин сан и Село Степанчиково. У децембру успева да се пребаци у Петроград.
ПИСАЦ СЕ ВРАТИО
1860.
Излазе Сабрана дела Достојевског у два тома. У септембру започиње часописно публиковање (код Стеловског) Записа из мртвог дома. Излаже програм за покретање новог часописа. У јануару излази први број часописа “Време” који је Фјодор основао заједно са братом Михаилом. Ту је објављен први део романа Понижени и увређени и наставак Записа из мртвог дома. У “Савременику”Доброљубов објављује похвалан чланак о делима Достојевског, а Тургењев га у писму из Париза пореди са Дантеом. Достојевски се упознаје са Чернишевским. У јуну прво путовање у иностранство. Обилази Француску, Италију, Швајцарску, Немачку и Енглеску. У Лондону сусрет са Херценом и познанство са Бакуњином. Херцен је западњак, који ће се разочарати у Запад, а Бакуњин анархиста и јаросни антитеиста. Неко од његових црта Достојевски ће уградити у лик Ставрогина у „Злим дусима“. Љубавна афера са Аполинаријом – Полином Сусловом, фуриозном девојком, архетипском кобном женом каква је Настасја Филиповна у „Идиоту“. 1863.
Зимске белешке о летњим утисцима. У “Времену” Достојевски објављује текстове који садрже жестоку критику европске моралне декаденције и материјализма. Следи велика полемика између сарадника “Савременика” и “Времена”. Због чланка Страхова о пољском питању одлука о забрани часописа “Време”. Средином године кратко борави у Москви због женине болести, а потом одлази у Париз где се састаје са Сусловом са којом наставља путовање по Немачкој, Швајцарској и Италији. Опет покушава да јој се приближи, али га она одбија.
1864.
У јануару добија дозволу да са братом покрене часопис “Епоха” где наставља објављивање Записа из мртвог дома и такође започиње Записе из подземља. У пролеће умире му жена Марија Димитријевна. Он тим поводом пише:“Маша лежи на столу. Да ли ћу се видети с Машом? Заволети човека, као самога себе, по заповести Христовој- немогуће је. Закон личности на земљи спречава. Само је Христос то могао, но Христос је био вековечни од века идеал, ка којему се стреми и по закону природе треба да се стреми човек. Међутим, после појаве Христа, као идеала човека у телу, постало је јасно као дан да највиши, последњи развитак личности управо и треба да дође до тога /на самом крају развитка, у самој тачци достизања циља/ да човек нађе, сазна и свом силом своје природе убеди се да, највиша употреба коју човек од своје личности може учинити, из пуноће развитка свога ја, – то је да некако као уништи то ја, да га целосно преда свима и свакоме безрезервно и безусловно. То и јесте највећа срећа. /…/ Према томе, постоји будући, рајски живот.“
У лето му умире брат Михаило. Достојевски наслеђује дугове, издржава братовљеву породицу и пасторка из првог брака Марије Исајеве и коначно запада у огроман дуг који не успева да врати и због чега полиција пописује сву његову имовину. “Епоха” престаје да излази због финансијског колапса. Достојевски започиње писање романа Злочин и казна. Да би избегао повериоце, одлази у Немачку где се састаје са Аполинаријом Сусловом која одбија његову брачну понуду. Издавачу Каткову нуди роман који је “психолошка синтеза злочина” и овај прихвата да га објави. У “Руском веснику” почиње објављивање Злочина и казне. Главни јунак, Раскољников, је „идејни убица“ – убија бабу зеленашицу и њену сестру верујући да је, као Наполеон, с оне стране добра и зла, а на крају схвата да нико, па ни он, нема право да убије, и каже да је бабу убио ђаво, а да је он убио самога себе. Да се покаје и врати Богу, помаже му Соња Мармеладова, трагична и узвишена девојка, која се проституише да би издржавала гладну децу своје маћехе.
Година 1864. је и година „Записа из подземља“, романа у коме приповедач у првом лицу подврава жестокој критици сваки рационализам и покушај изградње „кристалног дворца“ човечанства. Отац Јустин о главном јунаку „Записа“ каже:“У свом подземљу човекомиш ствара своју бунтовну философију. Њоме се служи да изрази своју напаћену душу и пројави своју смелу вољу. Да би сачувао самосталност своје воље, он је „готов да пође против свих закона, то јест, против разума, части, мира, благостања, – једном речју, против свих дивних и корисних ствари“. И сама цивилизација – потсмех је човеку. Јер „цивилизација изграђује у човеку само многостраност осећања и … апсолутно ништа више. А развитком те многостраности човек ће доћи можда и дотле: да ће пронаћи насладу и у проливању крви. И тога је било! Јесте ли приметили, да су најутанчанији крволоци били скоро сви од реда најцивилизованија господа… У сваком случају, кроз цивилизацију је човек постао, ако не више крвожедан, а оно сигурно горе и одвратније крвожедан него што је био раније“. Бунт подземног философа је нарочито непоштедан према науци. Човек је у опасности од науке, јер она механизира живот и подводи све законе под неопходности. Она учи да човек у ствари нема ни воље, ни ћуди, и да их никад није ни имао.“
Достојевски има обавезу према издавачу Стеловском да за 26 дана заврши обећани роман Коцкар, у противном издавачу припадају комплетна ауторска права. У роману о коцкању, Достојевски је приказао и своју страст, која га је веома обузимала, и које се ослободи захваљујћи стрпљењу и љубави своје друге жене, Ане, и решености да победи себе породице ради. Он испуњава услов и у року предаје рукопис захваљујући двадесетогодишњој стенографкињи Ани Григоријевној Сниткиној. Осим рада на петом делу Злочина и казне, Достојевски Ани предлаже брак и она пристаје.
НОВИ ПОЧЕТАК: БРАК СА АНОМ
1867.
У фебруару се венчава са Аном. Због нараслих дугова Ана распродаје сав свој мираз. Да би избегао повериоце, пар одлази у иностранство и тамо се задржава четири године. Смењују се градови: Берлин, Дрезден, Франкфурт, Женева, Базел и Баден-Баден где среће Тургењева. Углавном се бави
нацртима за Идиота, уништава прву верзију. Неумерено коцкање и велики губици. Достојевски и Ана и даље у иностранству, у Женеви. Тешко подносе смрт двомесечне ћерке Соње. У “Руском веснику” започиње објављивање Злочина и казне. Код Каткова излази роман Идиот. Крајем године прелазак у Фиренцу. О идеји „Идиота“ др Јован Попов каже:“„Римски католицизам је гори и од атеизма“, узвикује узбуђени Мишкин. „Атеизам проповеда само нулу, док католицизам иде даље […] Они проповедају антихриста“. У католичанству кнез види непосредан продужетак римског империјализма: „Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство. Па зар то није антихристова наука? Зар је могло да се из тога не изроди атеизам?“, пита се он, застрашен што та идеологија – јер ту је реч много више о идеолошкој него теолошкој расправи – лако пушта корене у Русији. Русија, сматра кнез Мишкин, мора томе да се супротстави. То је њена историјска мисија. „Потребно је да насупрот Западу засија наш Христос, кога смо ми сачували а кога они никад нису познавали“, проповеда он, обузет жаром који поприма размере библијског откровења. Сами Руси морају бити свесни своје историјске улоге и морају и њу веровати. Њихово самопоуздање је од светскоисторијског значаја, јер од Русије и њене мисли зависи обнова хришћанства и препород целог човечанства, наставља Мишкин, предвиђајући да би његова отаџбина, ако пронађе себе и своју душу, била моћан горостас који би задивио остали свет.“
1869.
Нове селидбе и нове невоље због немаштине. После Италије Фјодор и Ана поново су у Немачкој. У Дрездену рођење друге ћерке Љубов. Зачиње се идеја о роману Живот великог грешника. Достојевски објављује Вечног мужа.
1870.
Рад на роману Зли дуси. Интересује се за судбину Нечајева и убиство студента Иванова. Руски митрополит Митрофан о Нечајеву пише:“Револуционарни богоборци су 1869. године први пут отворено, не маскирајући своје истинско лице, проговорили о страшној суштини друштва које су створили. „Катихизис револуционара“, који је саставио нихилиста и професионални терориста Сергеј Нечајев, оправдавао је свако зло и злочин ако су они почињени у корист револуције. Први пут отворено, без било каквог околишења, проглашено је укидање људских закона морала и етике. И управо у том програмском документу први пут у руској историји је била јасно формулисана идеја свеобухватног терора са огромним људским жртвама ради „светле будућности целог човечанства“.“
Роман „Зли дуси“ бавиће се управо духом сатанистичког преврата у име „светле будућности“. О томе др Јован Попов пише:“Лик филозофа Шигаљева осмишљава модел тоталитарног „земаљског раја“ у којем се девет десетина људи одриче слободе и ставља се на располагање преосталој десетини одабраних како би доспели до „стања првобитне невиности“ – егалитаристичког друштва у којем ће, додуше, морати да раде и у којем ће свако сваког потказивати. Петар Верховенски са одушевљењем прихвата концепт „шигаљевштине“, мада је свестан да у таквом свету нема места за Цицерона, Коперника или Шекспира. „Образовање није потребно, доста науке!“, објашњава он Ставрогину. „У свету једно само недостаје: послушност. […] Мало породице или љубави – већ је жеља за својином. Ми ћемо убити жељу: пустићемо пијанство, сплетке, потказивање; даћемо маха нечувеном разврату; сваког генија ћемо угасити још од раног детињства. Све ћемо свести на исти именитељ – потпуна једнакост“. А својим следбеницима даје рецепт како до таквог „раја“ довести: „Цео ваш посао састоји се у рушењу – све да се сруши: и држава и њен морал. Останимо само ми, који смо се унапред спремили да примимо власт: паметне ћемо са собом здружити, а глупаке ћемо узјахати“. Због оваквих визија, Достојевског ће, у каснијим поколењима, многи, осим психологом, сматрати и пророком.“
Достојевски је против револуције и против Париске комуне.
Револуција може бити само духовна, као свецело обраћење Русије и света Христу.
1871.
Планирајући повратак у Русију, спаљује рукописе у страху од претреса на граници. У јулу повратак у Петроград и рођење сина Фјодора. Објављује Зле духе.
Достојевски постаје уредник у часопису “Грађанин”. Упознаје Константина Петровича Победоносцева, саветника три последња руска цара, који јасно увиђа неопходност самобитног пута Русије. Победносцев нема илузија о западној партијској демократији коју зове „срдеством за магарчење маса“. Он каже:“Игра скупљања гласова под знамењем демократије у наше време представља уобичајену појаву у готово свим европским државама – и изгледа да се пред свима открила њена лаж, али нико не сме јавно да устане против ове лажи. Несрећни народ носи бреме, а новине, гласноговорници привидног јавног мњења заглушују народни вапај својим покличем: „Велика је Артемида Ефеска!“ Међутим, уму без предрасуда је јасно да сва ова игра није ништа друго до борба и рвање партија и прилагођавање бројева и имена. Гласови, сами по себи ништавне јединице стичу вредност у рукама вештих агената. Њихова вредност се реализује на разне начине, и то пре свега поткупљивањем у најразноврснијим облицима – од ситних поклона у новцу или стварима до давања места која пружају велики приход у акцизи, финансијској управи и администрацији. Мало по мало се ствара читав контингент бирача који су навикли да живе од продаје својих гласова или од продаје гласова своје агентуре. Долази чак до тога, као на пример у Француској, да озбиљни, разумни и марљиви грађани у огромном броју потпуно избегавају изборе осећајући потпуну немоћ у борби са бандом политичких агената. Заједно са поткупљивањем ступају на сцену насиља и претње, организује се терор над појединцима помоћу којег банда насилно доводи свог кандидата: познате су бурне слике изборних митинга на којима на сцену ступа оружје и на бојном пољу остају убијени и рањени.“
Из Третјаковске галерије шаљу угледног сликара Василија Перова да портретише Достојевског. Прве замисли Пишчевог дневника. Лето проводи у месту Стара Руса.
ПРИПРЕМА ЗА ПРЕЛАЗАК
- Између 1873. и 1876. три кратка боравка Достојевског у Немачкој. У “Грађанину” почиње објављивање Пишчевог дневника. То изазива жестоке нападе левичарски оријентисаног Михајловског. Развија се полемика између Достојевског и Михајловског.
1874.
Достојевски напушта часопис “Грађанин”. Почиње да ради на роману Младић. Главни јунак романа, момак Аркадије Долгоруки, ванбрачни је син пламића Верислова, кога отац и привлачи и одбија у исти мах. Да би се доказао, Долгоруки машта да постане Ротшилд и тиме започне нови живот. Сукоб оца и сина, настанак личности која се уздиже изнад својих предачких ограничења омиљене су теме Достојевског. Једно време борави у месту Стара Руса. На наговор лекара, у Емсу се подвргава третману минералним водама, али без већег успеха.
1875.
Младић Достојевског почиње да излази у наставцима у “Отаџбинским записима”. Њекрасов изражава одушевљење. Поновни одлазак у Емс ради опоравка. У августу рођење сина Алексеја.
1876.
У јануару почиње објављивање Пишчевог дневника у облику засебног часописа. Ту Достојевски изражава своја најдубља књижевна, филозофска, религиозна и политичка убеђења. Први број у тиражу од две хиљаде примерака распродат за два дана, па је штампан додатни тираж. Фебруарски број се појављује већ у шест хиљада примерака.
Одушевљено поздравља одлазак руских добровољаца у рат за ослобођење балканских Словена од Турака. Пише у „Дневнику“:“Руски људи свих сталежа који иду да се боре за потлачену православну браћу, да проливају за њих своју крв, – да, то је нешто већ формирано (…), нешто, што не може да се не узме у обзир./…/Руски официри иду у Србију и дају тамо своје животе. Одлазак руских официра и руских војника у оставци за војску Черњајева све време је растао и наставља да расте прогресивно. Могу да кажу: ’То су изгубљени људи, који нису имали шта да раде код куће, те су кренули тек да би некуд кренули, каријеристи и авантуристи’ (…), али – ко год да су, шта ми ипак чујемо и читамо о њима? Умиру у биткама на десетине и јуначки извршавају своју ствар; на њих већ почиње чврсто да се наслања млада армија словенских устаника, коју је створио Черњајев. Они славе руско име у Европи и крвљу својом сједињују нас са браћом”.
Ипак, он је свестан да ће се балкански Словени додворавати Западу, па пише:“Русија мора озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу и да ће се до губитка сопствене личности заразити европским формама и политичким, и социјалним, и тако треба да преживе читав и веома дуг период европеизма пре него што сагледају било шта у свом словенском значају и у својој посебној словенској мислији у човечанству. Те земљице ће се увек међусобно свађати, увек ће једни другима завидети и једно против другога сплеткарити. Разуме се, у тренутку неке веће невоље сви ће се они неизоставно обратити Русији за помоћ. Колико год они сплеткарили, колико год нас мрзели и клеветали у Европи покушавајући да јој се допадну и уверавајући је да су заљубљени у њу, ипак ће они увек инстинктивно осећати (наравно у тренутку невоље, а не раније) да је Еворпа природни непријатељ њиховом једниству, да је то била и да ће то увек остати, а то што они постоје на овоме свету, то је наравно зато што постоји Русија која их као огроман магнет неодољиво привлачи и тиме одржава њихвоу целовитост и јединство.“
У новембру започиње писање приповетке Кротка.
1877.
Достојевски објављује Сан смешног човека. Посета болесном Њекрасову после чега следи потресан чланак у Пишчевом дневнику, где је објављен и његов хвалоспеван приказ Ане Карењине. Због тог Толстојевог романа, прожетог хришћанским духом, Достојевски је, вели, поносан што је Рус.
У децембру је изабран за члана Одељења руског језика и књижевности Руске академије наука. На самом крају године држи говор над гробом Њекрасова. Достојевски прави детаљан план романа Браћа Карамазови кога ће предано писати током целе године. У марту добија позив да учествује на Међународном књижевном конгресу у Паризу. Смрт сина Алексеја после напада падавице који је трајао преко три сата. После тога посета манастиру Оптини са филозофом Владимиром Соловјевим. Добија утеху од Светог Амвросија Оптинског.
1879.
У јануару започиње објављивање романа Браћа Карамазови у “Руском веснику”. Међународни књижевни конгрес у Лондону једногласно бира Достојевског за члана почасног одбора Међународног савеза књижевника. За почасног председника изабран је Виктор Иго. На Петроградском универзитету чита одломак из „Браће Карамазова“, Великог инквизитора.То је прича о сусрету шпанског инквизитора са Христом у Севиљи у доба великих прогона које спроводи папизам према инакомислећима. Божица Савић Узелац истиче:“У основи размимоилажења Христа и Инквизитора налазе се две различите концепције човека. Док је за Христа човек „мало мањи од анђела” (Пс. 8, 5), за Инквизитора је људско биће ништавно, слабо, грешно, себично, подло, бунтовно и порочно створење којим владају материјалне стихије. Све и да хоће, а неће, човек не може против своје природе којој је безусловно потчињен. Христос, с друге стране, од човека тражи управо то – да своју огреховљену природу превазиђе, с обзиром на то да она није таквом створена него је таква постала његовим слободним опредељењем за зло и смрт. Самим тим, она се једино може победити човековим исто тако слободним опредељењем за добро и живот. Инквизитор, међутим, сматра да је управо та могућност слободног избора оно што човеку не треба и што он, заправо, и не жели. Слобода, божанско начело у човеку, оно што га чини личносним бићем, најстрашнији је дар Божји зато што омогућује постојање зла, али и највеличанственији – јер човека чини једнаким Богу. Пошто је у човековој моћи да пропадне и да се спасе, он својом слободном вољом може постати или бог или ђаво. Велики Инквизитор сматра да је то неподношљиво бреме и претешка одговорност за човека и да он зато слободу мора одбацити као искушење да би могао да буде срећан. По његовом мишљењу, Христос је слободу узалуд проповедао робовима нужности и беспотребно за њих пролио крв. Слаби човек неће да буде ни слободан ни спасен; он жуди за господарем који ће о њему одлучивати и за њега одговарати, као што недорасло и немоћно дете жуди за родитељским ауторитетом. И зато се човечанство, као „послушно и захвално стадо”, поклања само ономе ко му понуди „хлеб земаљски”. Према речима руског богослова Павла Евдокимова, „такво човечанство страно је Божјем плану, исто као и врлине условљене материјалним добрима”.“
1880.
Наставља се објављивањем Браће Карамазових и доживљава огромну популарност. Јавно чита одломке из својих дела уз масован одзив публике. Приликом откривања Пушкиновог споменика у Москви одржао је знаменити говор, у коме тврди да је смисао постојања руског народа свечовештво:“Ја говорим само о братству људи и о томе да je за свесветско и свечовечанско братско уједињење руско срце предназначено, више можда него иједно друго, видим трагове тога y нашој историји, код наших даровитих људи, видим их y великом уметничком генију Пушкина. Нека je наша земља сиромашна, али ту сиромашну земљуje Христос »прокрстарио као сиромах, благосиљајући је«.“ Говор је поздрављен овацијама, а Достојевског Руси почињу да доживљавају као пророка.
Објављује други део романа Браћа Карамазови на коме је радио три године.
1881.
Достојевски озбиљно болестан од самог почетка године. У среду 28. јануара Достојевски умире у Петрограду од крварења у плућима. 29. јануара излази јануарски број Пишчевог дневника. Дана 1. фебруара сахрањен је на Тихвинском гробљу лавре светог Александра Невског уз присуство више од 40.000 људи и сву почаст Руске цркве.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Не знам када сам то уобичајио, али на Васкрс, сваке године, као васкршњу поуку Светог Златоуста, читам последње поглавље романа „Браћа Карамазови“ Достојевског. У њему овај геније састрадања описује сахрану дечака Иљуше који је, да би одбранио част свога оца, капетана Снегирјова, човека неугледног, склоног пићу, кога је Димитрије Карамазов понижавао,устао против самог Димитрија и против целог свог одељења. На крају, помирио се са одељењем, спријатељио с младим Аљошом, братом Димитријевим, учеником старца Зосиме…Али, смртно се разболео; и сада га сахрањују…
Болно је све: мајка Иљушина, умно поремећена, која тражи неки спомен од свог покојног сина, и рида на тежак, механички, скоро бесловесан, начин; његова болесна, озбиљна сестра; отац, који, сав расејан, не зна шта ће пре око сахране…И у једном тренутку, угледавши чизме свог покојног сина, каже:“Баћушка, Иљушенка, а где су твоје ножице?“ Па онда понесе хлеба на гробље, да мрви на хумци Иљушиној, јер му је покојник рекао да ће врапци долетати на гроб, и њему ће бити лакше, јер неће бити сам. Онда син, који је бранио свог оца ( цео роман је о питању очинства, оног небеског и оног земног, о обнови очинства и чедности без које нема обнове света ) бива положен у земљу, близу храма, да до њега стално допиру звуци службе Божје. Дечаци из одељења, који прате ковчег, на челу са Аљошом, уз пут плачу, али један од њих се сагне, узме каменчић и гађа врапце ( како је Достојевски истинит – то је, баш то, дечји поступак: сузе и игра, од преобиља живота, од непотопљене нежности битија ).
После сахране, деца и Aљоша нађу се код Иљушиног камена. Води се озбиљан разговор, у току кога Коља Красоткин, мудрица међу дечацима, поставља низ питања Аљоши, почев од тога ко је убио старог Фјодора ( и радује се кад Аљоша потврди да то није био Димитрије, него Смердјаков ). А онда, у једном тренутку, он се чуди како је све то необично у „нашој религији“ – малопре су сахранили Иљушу, а позвани су на даћу код Снегирјових, на којој ће се јести палачинке. И онда Аљоша почиње да им говори, да исповеда оно због чега на сваки Васкрс читам крај Достојевсковог романа.
Ученик старца Зосиме децу прво ословљава као „голубиће“, лепе и миле птице, и каже им, између осталог, да су испратили драгог Иљушу, доброг дечака, с којим су се и помирили, и који је постао спона њихових детињих живота. А цео живот, можда, зависи од неколико лепих успомена из детињства. И моли их да заувек упамте тај заједнички тренутак, кад су сви били истински добри. Можда ћете, вели, на тешким животним путевима постати сурови, можда ћете изгубити садашњу душевну благородност, можда ћете исмевати добро и врлину, али, кад се сетите овог тренутка, чак и ако вам, по озлобљености срца, дође да му се наругате, ви ћете се зауставити и рећи себи да се томе не може и не сме ругати. Уосталом, наставља Аљоша, зашто бисте и постали другачији него што јесте? Увек можете бити овакви, увек можете бити племенити…И тада стиже дечје питање: а да ли је, по нашој религији, истина да ћемо једног дана сви васкрснути, и сви се опет видети? И Аљоша, Христов јуноша, узвикује:“Обавезно ћемо васкрснути, обавезно ћемо се видети и све један другом испричати!“
ОБАВЕЗНО ЋЕМО ВАСКРСНУТИ
Боже, па то је тајна устајања нашега у Христу: “Обавезно ћемо васкрснути, обавезно се видети и све један другом испричати!“ То је та, најједноставнија истина – то је та, најистинитија истина – то је та најмилија истина – то је та, једина утеха, истина…Због те истине верујем у Истину, Христа мога, Који није само наш Бог, него и наш Брат. Он је говорио кроз Аљошу крај Иљушиног камена, бришући сузе са дечјих лица, и одговарајући на сва проклета питања која је поставио Иван, Аљошин и Димитријев брат… Иван је отишао у највећу дубину богопорицања, рекавши – јесте, у реду Бог, у реду свет, али шта би са оном децом, коју злотвори, вековима, мучише? Шта би са оном девојчицом из романа коју лудачки родитељи затварају у клозет а она се моли „свом Боги“, плаче и удара се у прса ручицама? Шта би са оним дечаком Достојевског кога растргоше спахијини хртови пред очима мајке? А тек шта би са оном дечицом коју су усташе доводиле у Стару Градишку, па их отимале из мајчиног наручја, дизале на језовиту кулу и бацале доле, у двориште, поручујући мајкама да их ухвате, да би на крају сатанског ритуала цело двориште било препуно детињих лешева и материнских крикова?
Иван је Аљоши рекао да ништа не може искупити дечју патњу, али Аљоша је рекао Богу и нама: “Обавезно ћемо васкрснути, обавезно се видети и све један другом испричати“.
Јер, сва та деца биће у Телу Христа, Које је Црква, у рукама Његовим пречистим, у ранама Његовим преславним, у оку Његовом сунчаном, у коси Његовој пелудној, у срцу Његовом копљем прободеном…И отрће се свака суза са очију детињих, и неће се сећати никаквог страха, и биће, биће, биће и већ јесу душом ( а онда и телима ) у светлости неприступној, која је и Светлост Тиха Свете Славе Бесртнога Оца небескога, Светога Блаженога…
Бог да прости душу Достојевског, и награди га вечним животом због његовог сведочења у Христу, због његове наде у васкрсење.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
За ову биографију Достојевског коришћен каталог „Литература о Толстоју и Достојевском у фонду Универзитетске библиотеке : каталог изложбе поводом 100 година од смрти Л. Н. Толстоја и 130 година од смрти Ф. М. Достојевског : децембар 2010-јануар 2011 / [аутори изложбе и каталога Вука Јеремић, Цвета Костов]. – Београд : Филолошки факултет: Универзитетска библиотека “Светозар Марковић”, 2010.
