Фото: Политика

У луксузној опреми, на шестсто страна, Завод за уџбенике из Београда објавио је „Драме” Антона Павловича Чехова (1860–1904). У књизи, коју је приредио проф. др Зоран Божовић, објављене су све Чеховљеве драме које су превели: Милосав Бабовић, Радојица Јовићевић, Драган Копривица, Петар Буњак и Зоран Божовић. Лепотом књиге бавили су се Тијана Павловић и Борис Кузмановић.

Као драмски писац Чехов се огласио једночинкама: „Лабудова песма” (1887), „Медвед” и „Просидба” (1888), „Свадба” и „Трагичар од невоље” (1890), „Јубилеј” (1892) и монологом „О штетности дувана” (1903). У рукопису су остале „Татјана Рјепина”, инспирисана истоименом комедијом А. С. Суворина, и „Крчма на друму” која је забрањена за извођење.

Чеховљев прелаз са једночинки на драме, објашњава Божовић, одговара преласку са кратке приче на приповетку, што указује на повезаност његовог приповедачког и драмског стваралаштва, што још није довољно проучено. Крајем осамдесетих година 19. века релативно брзо и лако настају драме „Иванов” и „Шумски дух”. Незадовољан њиховим сценским успехом, Чехов прави дужу паузу, да би 1896. написао „Галеба”, а затим и драму„Ујка Вања”, у којој је искористио ликове и теме из „Шумског духа”. Драму „Три сестре” написао је 1901, а „Вишњик” 1903. У рукопису је остао гимназијски покушај „Драма без наслова или Платонов”.

Приликом истраживања особености и оригиналности Чеховљевог драмског текста, додаје Божовић, најбоље је ослонити се на њега самога, тачније на писма у којима он излаже своје схватање драмске и позоришне уметности. Његова преписка са истакнутим књижевницима, глумцима и редитељима открива суштинске карактеристике његовог драмског дела. Већ на први поглед пада у очи да Чехов драматичар прихвата све оне услове које је прописао Чехов приповедач. То су: потпуна објективност, истинит опис лица и предмета, максимална краткоћа, једноставан језик, смелост и оригиналност и искреност.

У писму брату Александру, Чехов каже: „У драми настој да будеш оригиналан и, по могућству, паметан, али не плаши се ни да будеш глуп; ту је потребно слободоумље, а слободоуман је само онај ко се не плаши да пише глупости. Не зализуј, не шлифуј, већ буди и нескладан и дрзак. Краткоћа је сестра талента. Узгред, имај на уму да су љубавна разјашњења, брачне преваре, удовичке, сиротињске и све друге сузе, одавно описане. Сиже мора да буде нов, а фабула може да изостане”.