КРАЉ И МАЈСТОР: Три и по деценије од смрти Зорана Радмиловића

Овако је у једном од интервјуа о свом непоновљивом дару говорио Зоран Радмиловић (1933-1985), који нас је напустио на данашњи дан, пре три и по деценије.

Непоновљивом, јер је само он умео да представу неосетно продужи за пола сата, да вешто „жонглира“ с текстом, изазове салве смеха и баци у гледалиште реплике које се цитирају до наших дана. Најпознатији „извођач глумачких радова“ и „краљ импровизације“, имао је, ипак, непогрешив осећај – за меру.

По сопственом признању, радио је то у „Краљу Ибију“ и „Радовану Трећем“, али не и у „Псећем срцу“ и „Корешподенцији“, на пример. Разликовао је текст у коме има простора за глумачко разигравање, од оног у коме до последње запете треба испоштовати писца.

Ипак, на новинарско питање која је улога посебно обележила његову каријеру, одговорио је: „Кад ме се људи буду сећали једног дана, сећаће ме се по Ибију. Вероватно да јесам Иби и само Иби, са још неким узгредним компонентама личности које ми дају неке друге одигране улоге…“

А Иби никада не би постао да му се отац питао: иако је по његовој жељи уписао Правни факултет у Београду, потом се окушао на архитектури и филологији, у избору занимања превагнула је „ваннаставна активност“ и аматерски глумачки ангажман у КУД „Иво Лола Рибар“. Тако је, заправо, глумац постао из четвртог пута, када је уписао Академију за филм, позориште и телевизију.

Каријеру је почео у Београдском драмском 1962. године, али ју је игром случаја преусмерио Љуба Тадић. Да он није одбио „Краља Ибија“, Зоран можда не би никада ушао на велика врата Атељеа 212 и југословенске сцене. Бриљирао је већ у првом главном глумачком задатку и лику. Иби је постао не само његов заштитни знак (заједно с „Радованом Трећим“) већ и целе позоришне куће, чија је био најсјајнија звезда сцене и бифеа до последњег дана.

– Неки елементи Зорановог схватања позоришта и уметности део су данашњег појма глуме. У оно доба његов стил је био храбар, револуционаран, готово превратнички. Може се рећи да је представљао неку врсту малог завереника – казао је о њему други великан Петар Краљ.

Иако је, можда неправедно, упамћен посебно по ове две улоге, не заборављају се ни његов Тригорин, Хамлет, Молијер, Илија Гарашанин, Живота Говедаровић, Доктор Пјевалица. Први пут и на филму појавио се 1962. („Чудна девојка“), а од те године све се у његовој каријери и животу одвијало вртоглавом брзином: само две сезоне касније добио је Стеријину награду за улогу Вука Рсавца у представи „Бетон и свици“ Оскара Давича, после чега су уследила и сва друга уметичка и друштвена признања. Последњу представу (299. извођење „Радована Трећег“) одиграо је, уз велике болове, 9. јуна 1985. Издржао је до краја. Три дана касније отишао је у болницу, у којој је преминуо месец дана касније.

Зоран је умро, али и даље живе његови многобројни ликови у филмовима и ТВ серијама: „Глинени голуб“, „Поглед у ноћ“, „Срећна породица“; „Марш на Дрину“, „Како упокојити вампира“, „Мајстори, мајстори“, „Приче из радионице“, „Цео живот за годину дана“, „Више од игре“, „Приче из Непричаве“…

У земљи која уме да воли глумце, Зоран је заузео посебно, почасно место. Као мало коме, одужио му се и завичај и Београд, и публика и колеге. Данас у Зајечару „има“ театар са својим именом, позоришне „Дане“, награду „Брк“, спомен-плочу, признање за глумачку бравуру, улице у родном граду, Крагујевцу, Новом Саду, Аранђеловцу, Београду, изливене ципеле у омиљеној „Српској кафани“ и фигуру Ибија пред Атељеом 212 – трајног чувара позоришне ватре (не само) у Светогорској улици.