Крајња десница брани Европу у рату који букти: „Предвиђања“ данског писца Јенс-Мартина Ериксена

Европа је економски џин, али је политички патуљак. Политичари који данас воде европске земље не верују ни себи, ни ономе што говоре. Под лажном паролом мултикултурализма, тргују чак и слободом говора. То је кључна вредност демократије о којој се не може преговарати, ту нема места за компромисе, каже за Спутњик дански писац Јенс-Мартин Ериксен.

Дански рај у паклу религиозног рата

Можемо ли да замислимо Данску, једну од земаља скандинавског раја, у грађанском рату који букти и прети да захвати читаву Европу? И шта би могло да изазове такав рат међу мирним, безбрижним и срећним Данцима?

Одговоре на ова питања могли бисмо да пронађемо у роману „Хелтер Скелтер“ данског писца Јенса-Мартина Ериксона, недавно објављеном у преводу на српски, у издању „Пресинга“.

Ериксонов дистопијски роман, који се жанровски може окарактерисати као шпијунско-политички трилер, својеврсни је одговор на роман „Покоравање“ Мишела Уелбека и открива нам шта би крајња десница у Европи могла да учини да би успешно одбранила „европску етносферу“ од придошлица из исламског света. Истовремено, овај роман се може схватити и као провокативна и оштра критика европског левог мултикултурализма.

Данска будућност као реприза балканске прошлости

„Главна инспирација за писање овог романа била ми је катастрофална 2015. година, када је Европа истовремено била нападнута с разних страна. Као прво, то је било оружје масовне миграције којом су друге земље преплавиле Европу. Стотине милиона људи прешло је њене границе, а она их није штитила. Инспирисали су ме, наравно, и бројни терористички напади у Европи. Ако се сећате, све је почело још 2006. године, када смо имали кризу због карикатура Мухамеда. То можда звучи као безазлена ствар, али тај догађај је подстакао неке људе да подметну пожар у данској амбасади и истовремено поделио данско друштво, тако да Данска није баш тако далеко од сукоба као што се на први поглед чини“, каже Ериксен у разговору за Спутњик.

У дистопији чија се радња одвија 2027. године појављују се и многе познате личности везане за Србију и Балкан, па тако у манастиру Привина глава стари песник Петер Хандке поздравља Уједињење Републике Српске и Србије, Радован Караџић с наногицом преко мобилне апликације чита песму „Сарајево“ с једног грчког острва, а фудбалски клуб „Црвена звезда“, предвођен тренером Синишом Михајловићем, игра меч Лиге шампиона с ФК „Копенхахен“.

У Ериксеновој дистопијској визији на тлу Босне је формирана слаба муслиманска држава под протекторатом Ирана, а старе европске државе, као што су Пољска и Мађарска, више нису део Европске уније, него Евроазијске уније чији је центар Русија.

Дански писац истиче да му је драгоцено искуство у креирању сложене дистопијске приче у роману веома помогло искуство у писању документарних књига о рату у Босни.

„Имао сам проширено знање о томе како људи у Босни, у Србији, на Балкану размишљају, шта сањају и шта причају. То су људи који су окупирани историјом, политиком, питањима идентитета. Рат у Босни је био постављен као сцена на којој су различити народи стајали једни насупрот другима. Ако мало дубље размислите, можете рећи да овај роман говори о босанском рату на европском тлу. То је рат чији епицентар више није Балкан, него Данска, мада у књизи има много описа догађаја на Балкану. Роман, дакле, описује начин на који се одређено друштво дестабилизује распиривањем сукоба међу обичним људима“, објашњава Ериксен.

Институт за идеје – режирано насиље које радикализује људе

Главни јунак романа Торстен Валгрен повезује се с припадницима разних невладиних организација, верских заједница, ратним ветеранима, људима из криминалног миљеа и политичарима, да би остварио циљеве Института за идеје, чији је члан.

План Института јесте да дестабилизацијом данског друштва и наоко спонтаним, али све учесталијим и све крвавијим сукобима припадника двеју цивилизација – хришћанске и муслиманске, доведе до промене власти у тој земљи и да осигура вођење оштрије, мање толератне политике према придошлом становништву из исламског света.

„Торстен је у контакту са свима, повезује се са српским ветеранима, с муџахединима у Босни, који су и даље врло радикални. Покушава да се убаци у њихове редове, представљајући се као припадник организације која подржава све потлачене људе на свету, као некаква лажна левица. Он користи уобичајене левичарске пароле и нуди им новац као добротворну помоћ. А ти људи су му, заправо, потребни за одређене послове, за терористичке акције у Копенхагену. И то је модел који би заиста могао да се догоди у било којој земљи“, сматра Ериксен.

Манипулација јавним мњењем и страхом

Торстенова организација, објашњава аутор, жели да радикализује људе, односно да изрежираним нападима утиче на односе миграната и конвенционалних данских левичара с једне и свих осталих грађана с друге стране.

„На тај начин они посредно желе да ојачају моћ саме државе. Они нису револуционари који верују да могу да сруше владу превратом, већ користе стратегију за јачање државне моћи на формално легалан начин. Потребна им је већина на изборима и они побеђују. За ту победу користе манипулацију јавним мњењем, страхом, подстичући насиље“, каже Ериксен.

Наш саговорник упозорава на то да насиље увек, у сваком друштву, креће од самог врха, а онда полако клизи ка нижим нивоима друштва.
„Људи који живе овде, у Србији, никада нису желели да ратују. Постоје појединци, криминалци који су чинили одређене злочине, и то је све. Када се креира и продубљује криза насиља, онда се и људи радикалузују. Многи се сећају приче о нападу на српску свадбу у Сарајеву. Та прича се понавља у мом роману, само је свадба у Копенхагену. На свадбу долази банда криминалаца, коју нервира то што се на роштиљу пече прасе, што се пије пиво и што званице певају. Тако се заподева туча, потежу се ножеви. А то је веома блиско стварности, чак и у Данској. Такви догађаји могу да се искористе да би се људи радикализовали, јер их такви догађаји плаше, они не желе да живе у таквом окружењу“, наводи дански писац.

Европа још није стигла до тачке без повратка, али јој је близу

Дански писац, ипак, сматра да криза европског друштва, система и вредности још није стигла до тачке без повратка.

„До тачке без повратка у политици, када ствари измакну контроли, стиже се кад држава постане слаба и не може више да се заштити. Ако немате безбедност, можете само да сањате о демократији, она постаје само виц. Управо ако гледате шта се догодило у Босни, видите да је држава дезинтегрисана. Постоји формална демократија која је постала виц и нико више не верује у њу, јер не можете да верујете да ће вас неко заштити. Ако сте на погрешном месту и погрешне националности, изгубљени сте. Ако имате српско име у муслиманској средини, изгубљени сте. Више није битно шта мислите, битан је само ваша националност. У овој књизи је приказано како изгледа та тачка без повратка. Инситут који све то организује покушава да достиге тачку без повратка, када ће се људи толико преплашити да ће гласати само за оне који могу да их заштите и неће их занимати ништа друго“, каже Ериксен.

Нема компромиса са слободом говора!

Према његовом мишљењу, дистопијски свет који је представио у роману „Хелтер Скелтер“ даје могућност за критичко размишљање – шта можемо да урадимо да не бисмо завршили у оваквом тоталном хаосу, како то да избегнемо, шта то не бисмо смели да толеришемо.

„Две хиљаде петнаесте биле су очигледне вредности које људи прихватају и не прихватају. Даћу пример. Људи у Скандинавији, у Данској, врло су толерантни према питањима пола, родног идентитета. Чак и када их то не занима, јер и ту има много глупости, они то прихватају. Већина има веома либералне ставове о томе. Друга је ствар, међутим, ако вршите насиље над основним вредностима каква је слобода говора. То су темељне вредности у демократској борби која је почела пре 150 година, оне су зацртане у европским уставима. Током кризе многи политичари такозване левице су почели да тврде да слобода говора можда и не треба да се поштује уколико се на тај начин повређују људи, јер то онда прераста у говор мржње. И онда као да је све кренуло у супротном смеру, а друштво се поделило“, запажа Ериксен.

Према његовом мишљењу, ту поделу могу да превазиђу само политичари који кажу: Можете да живите у складу са својом културом, али само изван политичких оквира.
„Мултикултуризам звучи сјајно, али није довољно критичан. Када говоримо о слободи говора, о једнакости полова, о родном идентитету, свим кључним демократским вредностима, нема компромиса, нема преговарања! Ова катастрофа у роману може да се догоди, јер лидери не знају ко су. Они не верују сами себи, сопственом језику. Погледајте лидере ЕУ, погледајте Урсулу фон дер Лајен, као да слушате неку ученицу. Нико не поштује оно што она говори… можда у новинама, у мејнстрим медијима, али је народ не поштује. То је управо тип политичара који нам није потребан“, категоричан је Ериксен.