КОВАЧЕВИЋ: Латиница и „англосрпски“ потискују ћирилицу

Професор српског језика и опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду и на Филозофском факултету на Палама Милош Ковачевић упозорава да је ћирилица потиснута пред латиницом и такозваним „англосрпским“, чија је једина суштинска одлика стихијска употреба туђица.

Ковачевић истиче да су српски језик и писмо „врло угрожени“, као и да се Срби одрицањем од ћирилице, заправо, одричу себе као припадника српске културе.

Он оцјењује да данас до српске културе не држе ни они којима је то у „опису посла“, односно надлежне институције, које морају пронаћи начин да свако ко је формално образован – буде и суштински /бар елементарно/ образован.

– Нужно је да у Српској на сваком факултету буде обавезан српски језик и језичка култура, као што је у Русији обавезан руски, јер само тако може почети оздрављење обољеле језичке културе код Срба, и то у оном њиховом дијелу који себе сматра „писменим“ и „образованим“ – поручује Ковачевић.

Он истиче да је „посљедњи час“ за доношење закона о ћирилици, али да то ништа не значи уколико не буде донесен и закон о обавезном изучавању српског језика на свим факултетима у Српској, јер се идеје о оживљавању српске ћирилице и српске језичке културе могу једино спровести кроз образовни систем.

– Ћирилицу данас својатају и Хрвати, истина под именом „хрватска ћирилица“, и Бошњаци који говоре о „босанчици“, па је сигурно и њима стало да знају ћирилицу – подсјећа Ковачевић.

Будући да су писмо и језик идентитетски критеријуми једног народа, одустајање од тих критеријума зарад незамјерања Бошњацима или Хрватима значило би „одустајање од себе јучерашњег, од себе као баштиника српске културе, од себе као Србина и на крају и од српског идентитета у БиХ“, наглашава Ковачевић.

Он напомиње да је ћирилица најсавршеније писмо на свијету, јер у њој сваком књижевном гласу српскога језика одговара посебно слово, што је Србима подарио Вук Стефановић Караџић.

Директор Института за српски језик САНУ Срето Танасић сматра да је статус српског језика у Србији и на другим подручјима неприхватљиво лош, да се мало изучава у основној и средњој школи, са бројем часова који је мањи или много мањи него што је у већини европских држава национални језик заступљен.

Он додаје да у Србији, као и на другим странама српског језичког простора, нема ни једног занимања, ни политичке функције за које се каже да је пожељно, а камоли нужно, добро познавање српског језика.

Танасић наводи да је ћирилица угрожена, јер је мало има у ономе „што нам је пред очима“ – у штампи, електронским медијима, рекламама, називима фирми, административним текстовима установа и институција.

– Ћирилица је у Србији, према Уставу, службено писмо српскога језика. Нормално би било да се она јавља свуда гдје се пише на српском језику, бар у сфери службене, па и јавне употребе. Нормално би било да се иде и даље, да се ћирилица користи кад год се користи српски језик, као што се и мађарско писмо користи кад год се нешто пише на мађарском језику – сматра Танасић.

Потискивање ћирилице, тврди Танасић, дио је пројекта чији је циљ брисање српског идентитета, а који чак више није ни под ознаком „тајна“.

– На свима нама је да, свако у складу са својим обавезама и надлежностима, учинимо све да не успије тај план. На ћирилици смо записали све што нам се догодило, све што смо запамтили. На ћирилици су написани наши споменици који припадају ризници свјетске баштине – Мирослављево и друга јеванђеља, Кулинова повеља, Душанов законик, па биографије свјетских српских краљева Немањића, „Слово љубви“ Деспота Стефана и тако редом – напомиње Танасић.

И Ковачевић и Танасић упозоравају да статус ћирилице у Хрватској није добар, што је несхватљиво за једну државу чланицу ЕУ, јер право на језик и писмо иду у ред темељних људских права.

– Хрватима је, а то је у историји записано, готово иманентна црта да „гусаре“ по српској историјској и културној прошлости. Зато није ни чудо да они неће данас ћирилицу, на примјер у Вуковару, али хоће српске ћириличне споменике – Мирослављево јеванђеље, Српски дубровачки молитвеник, Повељу Кулина бана итд – указује Ковачевић.

Тагови: Београд, Милош Ковачевић, Филозофски факултет