КОРИСНИ ИДИОТИ И ЦРНИ ПАРТИЗАНСКИ ВЕСТЕРН: О ПОЧЕЦИМА ТРАНЗИЦИЈЕ

Kњижевник, књижевни критичар, песник и приповедач Срба Игњатовић аутор је више књига поезије и прозе, критика есеја и студија. Његова поезија превођена је на румунски, бугарски, македонски, чешки, италијански, немачки и енглески језик, а заступљена је и у низу домаћих и страних антологија. Био је председник Удружења књижевника Србије, уредник у новинама и часописима. Управо је објавио књигу колумни са почетка наше транзиције у деведесетим годинама прошлог века, што је био и повод за интервју „Печату“.

Једна од кључних, а необрађених тема наше прошлости је прелазни период између позног социјализма и раног капитализма. У књизи „Смутња“ дали сте уверљиву реконструкцију епохе коју сте доживели као појединац, као припадник српског народа, као књижевник укључен у живот наше интелектуалне заједнице. Како је настала књига која о смутњи говори као о почетној фази наше садашње исцрпљености?
У ауторској напомени на крају „Смутње“ подсетио сам на два своја (старија) наслова: роман-оглед из 1988. „Како ми је жаба улетела у уста или о самосазнавању“ и дневничко-документарну прозу „Ниже и наниже“ из 2005. Да одмах појасним зашто сам то учинио. У овој првој књизи је „кључ“ реченица/изјава о томе како желим да живим освешћено. Та жеља је огледана и у свим текстовима пробраним за „Смутњу“, минимално редигованим при сачињавању те књиге-хронике, с тим што је јасно да су написани (и првобитно објављени) управо како је то назначено у поднаслову, 1990. и 1991. Дакле, што би се то помодно рекло, настајали су у (оном) реалном времену. А све као покушаји одговора на чувено где, шта и како, плус споменути – да ли и оствариви – наум проницања, освешћености.
Да додам малу анегдоту. На једном скупу, посвећеном мојим тада актуелним књигама, Миодраг Булатовић издвоји баш реченицу о освешћености с почетка „Жабе“ и говорио је само о њој. Циници би рекли да даље није ни читао. Па шта да је и тако! Занимљив је сам одабир, његов труд да се том реченицом позабави, да је варира на свој начин, „опипава“ јој носивост.
Није мање занимљиво ни то што се згода у којој се популарни Буле огласио збила у просторијама Културно-просветне заједнице Београда, фактички салонима негда знаменитог министра (Краљевине Србије) Нинчића, опточеним биљурним огледалима, штукатуром и подном интарзијом, које је, затим, дивља транзиција претворила у елитни ресторан, да би се на истом месту потом појавио неки „министарски клуб“. Ваљда мрестилиште нових Нинчића!
Свашта је тај простор видео: најпре скупове на којим се, наводно, појављивала и Драга Машин, потом је потпао под социјалистичку „реквизицију“ зарад народног просвешћивања и уздизања, да би, данас, био намењен „новој елити“ – онима који имају друштвену моћ, а пре свега дубок џеп.
Ето, то је истина наше транзиције која траје и траје; никако да се оконча. Просто имам утисак да ми вечно живимо у неким „прелазним временима“. А пошто је у обичном људском веку мало шта „вечно“, чини се да ми је сав живот минуо у тим „прелазним обртима“. И није реч само о свагдањем опстанку и тзв. економији. Мада то никако није занемарљиво. Сетимо се како је сличну транзициону епизоду, Лењинов НЕП, нову економску политику, Пастернак назвао најлажљивијим периодом.
Да, лаж, преваре, обмане и самообмане замајац су друштвене и личне смутње. Били, и остали. Осведочили се као обрасци и стања на другим странама, па тако и код нас, у нашем пометењу.
Реч је, дакле, о свему. А то све, које је онда у Русији изнедрило пијане совјетске милионере у скупоценим бундама, у нашем (данашњем) случају подразумева и оно тристотинак домаћих девизних милионера, и „шачицу“ исто девизних милијардера, уз истовремену девастацију – девалвацију свега и свачега, све до смисла и памети.
Пред крај заједничке државе сретали сте хрватске писце, попут Слободана Шнајдера, учествовали у последњим тренуцима рада жирија за награду Железаре Сисак, и будно мотрили наше тренутке растанка. Колико су функционисале, а како су пуцале наше књижевне везе у позно доба СФРЈ?
Надам се да нећу бити схваћен као југоносталгичар, али је чињеница да је већа држава подразумевала шири (већи) културни простор. Више средина, центара, више могућности. Нећу бити оригиналан, поновићу оно што је неко већ рекао: била је то ситуација захваљујући чијој се тврдој политици „лопта“ лакше могла да протури кроз ноге. Ево илустрације: оно што није могао да објави у Србији (полемичке списе), Добрица Ћосић је објавио у Ријеци. Или Момо Капор, у Београду новински забављач, романима објављеним у Загребу, а читаним и тамо и овде, израстао је у значајног аутора.
Не видим себе у тој „категорији“, али Поетизам стрипа, анализу знаковности тог медија, иначе уопште прву књигу о стрипу у Југославији, објавио је мали издавач у Осијеку (уредник Јосип Бркић). Рецепција је потом била значајна и изненађујуће распрострањена. Усудио сам се да се позабавим нечим, официјелно виђено, са културне маргине, и нисам добио по прстима. А имао сам увид у лингвистичку игру Умберта Ека – додуше објављену у једном фанзину – забављену „језиком“ Штрумпфа (Пуфа, у италијанској верзији). То ме је храбрило, мада не и заштитило од нешто чаршијског подбрцкивања. (Наша елита, академски умови, по правилу признају само бављење добро познатим, „провереним“, а ја сам, изгледа, вазда био склонији новом и ризичном.)
Што је свакако безазлено, бенигно у односу на ситуацију у којој сам због рефлекса „афере Ђого“ („Вунена времена“) у Београду остао без хлеба. Колеге и пријатељи у Новом Саду, Загребу, Сарајеву… отворили су ми тада сталне рубрике у разним новинама, листовима и часописима. Морао сам да радим манијакално како бих одржао темпо, али сам овом надницом од хонорара издржавао породицу. И испало је да ми је то био изузетно плодан период.

С друге стране, одмах да нагласим, није све било идилично. Епизода о распаду жирија и трулој фасади (југословенске!) веленаграде Железаре Сисак одлична је, макар у малом, илустрација пуцања онога што се, уз све посебности, сматрало ширим и релативно заједничким културним простором. За оног ко је умео да схвати, била је то једна од низа најава онога што је тек имало да уследи.
Уосталом, има у том тексту још једна дискретна назнака. Реч је о саставу нас, путника, у авиону за Загреб. Нашао се ту и генерал што се запутио на Петрову гору, на митинг, а онда и политичар, војвођанерска звезда у успону. Предигра је, дакле, била у јеку. Пуцају везе, а ускоро ће почети и права паљба.
Али за оно што ће уследити велике „заслуге“ имају и Срби, функционери из Брозове фаланге. Својим климоглавима и „рајетинским менталитетом“, кукавичлуком и неспособношћу, припремили су терен за пострадање свог народа, а можда су, с нешто памети, ипак могли да допринесу и неком другачијем општем „сценарију“. Али те „петље“, и поготову памети, очигледно није било; разумне кукавице и комплетни опскуранти су као проверено „корисни идиоти“ трудољубиво статирали у посувраћеној, црној верзији „партизанског вестерна“.
Ово, наравно, не амнестира врхушке осталих република и покрајина. Сви они су учествовали у крчкању чорбе која нам је сервирана, и чије последице, уз допринос нових главара „раним радовима“ њихових претходника, у знатној мери и данас кусамо.
Већ у то време јавио се култ Европе по сваку цену – ми нисмо Европа, они су Европа, и ми морамо да их стигнемо по сваку цену, мада је трка унапред изгубљена. Али било је оних који се нису стидели да узвикну: „Доста, бре, више!“ У књизи сте навели Душана Савковића, који је био јасан и гласан: „Мало-мало па нам ставе под нос окрепљујуће, миришљаве соли да нам потом, освешћеним и расвешћеним, кажипрстом покажу на Европу, да нам густирају Европу, њене нумизматичке збирке, њен Лувр, њену Мона Лизу, њене олтаре, да нас, мало-мало, па ударе Европом по глави, као мокром чарапом по глави.“ Као књижевник, космополита сте у најбољем смислу речи, добитник европских награда, па ипак – цитирате Савковића. Како је изгледала наша „ранотранзициона“ обузетост Европом, која је, 1992, постала ЕУ?
Сви који су пожелели, или умислили да су елита, пожурили су да се ослободе епитета задртих, затуцаних балканоида. Да буду, или да се легитимишу као узносити Европљани. У основи ништа ново. Готово од предвуковских и потоњих времена траје тај култ „изображености“, та потреба „случајних Срба“ да конвертирају, да постану нешто друго. Боље, отменије, друштвено и економски пробитачније; да се некако „удену“ у наводно више друштво.
Душан Савковић, новинар, али и писац, био је међу онима који су на време знали жестоко да се наругају том комплексу умне инфериорности и инхибираности, нарочитој врсти скоројевићевства, благо речено. Зато сам га и цитирао. Узгред, на другом месту постоји и мој текст о Савковићу „Судбина народног писца“. Можда тај „народњачки“ појам није довољно добар, али је у основи тачан. Савковић је, баш као и Жика Лазић, у извесној мери и Данко Поповић, врста нашег писца за народ, популарног и – у своје време масовно читаног. Не слажем се с уобичајеном тврдњом да су они тај статус темељили на примитивизацији, осиромашењу језика и писма, односно вулгарном подилажењу властитој публици. Пажљиве анализе могле би да понуде другачије налазе и закључке.
Хоћу да кажем, заправо, да су све књижевне вредности подједнако важне, поготову када их изнедрују зналци. Подела на више и ниже жанрове има, могуће, више класификацијску сврху, али је један Хашеков Швејк вечан као и Чеховљеви јунаци, док наш Домановић није мање вредан од светских мајстора апсурда.
Проза Радована Белог Марковића је прави микрокосмос језика, фразеологије и стилова српске литературе, што значи да није ни најмање инфериорна спрам дела наших прозаиста чији су идеални параметри Кафка, Борхес, Бруно Шулц, Пинчон или Карвер. И није Радован Бели, на срећу, једини наш стваралац који није имао ни „европејски“, ни „белосветски“ комплекс.
У прилог наративном илустровању распре о Европи иде и благим хумором зачињен текст о мом новосадском сусрету 1990. и „дебатовању“ на ту тему с Ђерђем Конрадом, великим заговорником особености средњоевропског културног круга. Објављен, додуше, на другом месту, у књизи „Без обланде“, 2001, мада припада нити исте хронике.
А када је реч о политици, постколонијалној западној идеологији и истој таквој диктираној економији, концепту живота и посвемашној дехуманизацији, потребни су читави томови студија који, на срећу, појединачно већ постоје, али мањкају последични ефекти освешћеног ума. Живимо у граничној ситуацији; алтернативе и исходи из много разлога нису извесни.
Описали сте и прелазак са „договорне“ на „тржишну“ привреду, и социјалистичко самоуправне руководиоце који су, изненада, постали менаџери. Колико је то било могуће у земљи која је, до јуче, међу негативцима, какви су националисти, анархолиберали и слични, имала и тзв. техноменаџере?
У нашем народу постоји она јефтина мудролија о томе како ће се боље огрејати онај ко је ближи ватри. Преведено: Ближе власти, то јест (у демократији!) ближе владајућој партији. Колико год нам било несимпатично такво „мудровање“, тако је било јуче, а тако је и данас. Када је – не знам већ ко – по смрти Коџа Милоша начинио „деобни биланс“, испоставило се да је Милошев иметак, и без урачунатих имања у ондашњој Влашкој (данас Румунији), био већи од износа целокупне тадашње српске благајне!
Мала дигресија: док смо, давно, гостили једну угледну делегацију из тада Чаушескуове Румуније у клубу код Иве и Буде (некадашњи Клуб књижевника), споменуо сам у разговору како је кнез Милош имао у Влашкој замашне поседе, земљу и читава села. – Колико је тога било, припитали су ме гости заинтригирано. – Око трећине данашње Румуније! – одговорио сам у шали. Даља елаборација те теме гостима већ није била занимљива.
Али да се вратимо на споменуте наше „техноменаџере“ који су се, обноћ, преобратили у угледне, пожељне менаџере и експерте. Један од могућих сценарија волшебног преображаја могао је да гласи и, отприлике, овако: – Ви немате пара, је ли? Немате, али имам ја, и моји пријатељи… Па ћемо ово купити, а ви ћете, као и досад, радити… и биће вам све боље! А тај који „има пара“ знао је с ким – или којом партијом – ваљда да грицка новостечени колач.
Са чиме смо се суочили кад се уобличило наше вишестраначје? Како су изгледали први сукоби власти и опозиције и транзиција жедних преко воде, који су били жељни демократије и људских права, али заиста жељни?
Наравно да би одговор на ово био још један наставак приче о смутњи. Протести, кордони полиције, шмркови, чак појава тенкова на улицама Београда… Галиматијас поклича, говора, општа гунгула… Са ове дистанце мислим да прави, реални демократски пројекат, целовит, осмишљен, нико није понудио. Још мање сређивање, поспремање државе и институција. Све гола импровизација, лактање и гурање да се узјаше и зајаше…
Парламент не чине, на пример, партијски делегати већ именом и презименом бирачима познати и одговорни посланици. А то је свега једна „ставка“ на путу до какве-такве демократије, односно друштвеног озбиљења. Експерименти којима смо тада подвргнути, и одевања у штошта понекад налик лудачкој кошуљи, не окончавају се већ трају. Можда неодговорно претерујем, али, рецимо, годинама наклапам како би сеоски кнез, онај који је био тек елементарно писмен и пресуђивао сељанима по обичајном праву, ефикасно и правично разрешио сваки спор који наше правосуђе мрцвари годинама. А тек наказни језик правних списа! А приде орвеловски новоговор наших политичара и државних институција: сва она „привлачења“, „препознавања“ и ИТ слуђивања… Све је то онда почело или се барем зачело. Како беше: унуцима трну зуби од онога што су им дедови јели … Или некако томе слично.
Нешто од конфузних збивања оног доба забележено је на страницама моје књиге. Целовита анализа тражила би озбиљну студију, док је моја позиција фактички позиција наратора – хроничара. Могао сам да понудим исечке, фрагменте, пре опаске него закључке.

Распад Југославије почиње као чињеница да је ова земља била холограм – слика без садржаја, балон од сапунице који блиста свим дугиним бојама, али кад прсне, прсне право у лице гледаоца. Како сте, као човек многих културних веза у доба Југославије, доживели тај „тренутак прскања“?
Најпре сам, како се види већ из првог текста у „Смутњи“, оног насловљеног „Историја и реалполитика“, покушао да хуморним третманом, подсећањем на Хашекову наводну „Повест Партије умереног прогреса у границама закона“ и сродне бургије, изградим надмоћну позицију. Другим речима, да будем изнад ствари, изнад збивања. Али даље низање догађаја брзо је показало да то није могуће. Све је отишло предалеко, и калашњикови тек што нису проговорили… Ту негде застаје моја хроника, док на другом месту, у књизи „Ниже и наниже“, кад у демократском Београду прште ракете у част отварања (тада још увек словеначког) Меркатора, у који се очекује да ауто-путем нагрне пола Србије, подсећам на оне недужне регруте ЈНА које су словеначки територијалци у гојзерицама, опремљени као америчка национална гарда, ловили, а неке и мало пржили бацачима пламена…
Тај прасак је био такав и толики да до данас нису уређени ни (цивилизацијски) пристојни, елементарни односи међу новонасталим државама. Натурена је лажна глазура, а махом су то и даље рогови у врећи, са низом међусобно нерешених и нерашчишћених питања. Политичко лицемерје налаже да се тапшемо по раменима, кревељимо, изигравамо узајамну срдачност и разумевање… Лицемерје је, уосталом, политичарима у опису посла.
Стокли Кармајкл је давно казао да је насиље амерички (национални) специјалитет као пита од јабука. Европа, Борељов „рајски врт“, мало се с насиљем притајила, али у лицемерју не оскудева. А и ми: учимо, стално учимо… што рекао друг Лењин. И чекамо да видимо шта ће бити напошљетку. У међувремену пристижу нове генерације и Европа, односно Запад, рачуна да ће све покрити маховина и шаш.
Било би трагично по овај народ ако бисмо заиста посве преумили и све заборавили – а већ у томе имамо нешто завидног успеха – па да се онда, још једном, као рингишпил заврти историја, или разисторија… Још се искобељавамо из једне смутње; да ли нам је потребна нова?
На крају књиге, која је настала на основу ваших колумни у негда популарном недељнику „Осмица“, кажете да сличности онога некад и овога данас нису случајне, него закономерне. У чему се огледа та закономерност?
У претходним одговорима садржан је, свакако, и део одговора на ово питање. „Симетрије“ су иначе бројне, макар да нису увек и очигледне. Зар су партијске поларизације и разрачунавања постала бенигнија но што су била? Да ли су све значајне друштвене позиције заиста поседнуте на основу квалификација и способности? Колико је порастао квалитет живота схваћен амбициозније од потрошње и благоутробија? Нису ли кладионице, набујале као печурке после кише, легитимни наследник феномена газда Језда и Дафина? Или ово: толико бринемо о Србима у региону да је послати им књигу или часопис готово скупље но да их шаљемо у Париз или Лондон. Уосталом, чему књиге, чему уметници и артефакти када настаје, и све ваља да прогута и обујми, свемоћни клауд?!
Милован Данојлић, аутор на којег се у „Смутњи“ вероватно најчешће позивам, изврсно је посведочио о нашој пријемчивости, односно брзом прихватању свега најгорег – из „великог света“. Коначно, да не дужим, у основи смо данас исти какви смо и били, и то како у добром, тако и у лошем смислу. Али није све ни у карактерологији. Често се поносимо тиме да смо државотворан, то јест историјски народ. Питање је, међутим, умемо ли заиста и какву то државу, сада умногоме још недограђену, неартикулисану – заиста желимо да имамо. Наравно, ни силе деструкције не треба занемарити. А оне не делују искључиво споља.
Не би се рекло да смо се у том колоплету увек добро и на време снашли – јуче, а данас? Партијска држава и она у којој су закони „за противници“, а поготову полуколонијализована или постављена као сервис глобалиста, не може, и не сме да нам буде решење за 21. век.

Признања нашег саговорника 

Срба Игатовић је члан Академије АСЛА у Орадеји (Румунија) и Словенске академије књижевности и уметности у Варни (Бугарска). Осим тога, члан је оснивач Удружења за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат“, чије је стварање несебично подржавао од почетка. Лауреат је низа домаћих и страних књижевних награда, између осталог и награде „Лучијан Блага“ Румунске академије, као и Европске медаље „Франц Кафка“ у Прагу. Добитник је посебног признања владе Републике Србије за врхунски допринос националној култури.