КОНСТАНТИН КРИЛОВ (1967 – 2020)

И патриоти и националисти могу врло снажно и љутито критиковати своју земљу и свој народ. Питање гласи: а чиме се они у таквој ситуацији разликују од либерал-космопoлита и других мрзитеља своје земље и свог народа?

Ево чиме.

Да би нешто критиковао, мораш у глави имати некакав позитиван идеал. Иначе је критика бесмислена, отприлике као протест због закона земљине теже. Ако су сви рђави, нико није рђав. Зато је неопходно да постоји и неко ко је добар.

И тако, код патриоте, кад он критикује своју отаџбину, у мислима постоји лик те отаџбине, али идеалан. Некаква „Света Рус“, например. Или тамо – „добра стара Енглеска“. Или развијена и прогресивна Нигерија, каква би она била „без белих колонизатора“. И тако даље.

С друге стране, када отаџбину критикују космополити и мрзитељи одређене земље, они у глави немају никакав ЊЕН идеални лик. Њихов идеал – то је нека ДРУГА земља.

„Код нас је говно, али у Енглеској…“

„Код нас је све одвратно, а ево у Француској…“

У тој улози апсолутног идеала може наступати Америка, или Запад у целини, или супротно – „од стране белаца уништена цивилизација Хавајских острва, мирна и екологична“. Важно је да то није идеализовани СОПСТВЕНИ, него ТУЂИ лик.

Притом, лако је убедити себе да је тамо, у туђини, небо ближе земљи, и да се реалност не разликује од идеала. А ако тамо и постоји нешто раздражујуће, оно је успутно, случајно, не тако лоше – пре локална специфичност коју не треба осуђивати него је разумети и прихватити, па и одушевити се њоме.

Узгред, о овој последњој особини. Сећам се како је једна госпођа, налазећи се у Израелу, у livejournal писала о мушкарцу, Израелцу, који је у аутобусу преко шорца чешао јаја. Написала је то с нотом осуде. Сместа су се на њу обрушили Јевреји и почели да објашњавају како је код њих „друга клима“ и „други етички код“. Госпођа се уплашила и дуго извињавала. Замишљам шта би било да је иста госпођа написала да је негде видела руског мужика који чеше јаја кроз тренерку, како би се радосно ускомешали исти коментатори и уопште пристојни људи, како би уживали у тој ситуацији, до каквих би де-кистиновских дубина стигли у својим ламентацијама.

Или други пример: једна наша новинарка-англоманка написала је колумну о енглеским бескућницима, како су они сами по себи усхићујући, како се остали Енглези према њима односе трпељиво, и како је све то високодуховна ствар. Ако ме не вара памћење, иста новинарка редовно се изјашњавала поводом вулгарних руских жена, које чак и у радњу иду накинђурене, на штиклама, и како је све то гадно и по-руски одвратно, колико је у томе неслободе и унутрашње нискости.

Напоменимо: све је то код ње искрено, она тако види ствари. За њу ће у Енглеској и бљувотина светлуцати под зрацима сунца, а у Русији ће и брилијанти имати некакву гнојну сенку. Зато што је Енглеска – по дефиницији добро, а Русија по дефиницији – зло.

Све то, са своје стране, има своју логику. Патриота-националиста беду и несрећу своје земље прима као нешто неприродно (чак и ако трају стотину година). „Тако не треба да буде“. А што је тако – објашњава се спољашњим разлозима, или унутрашњим дефектима, који такође имају спољашње разлоге, који су у принципу савладиви.

А за мрзитеља дате земље и народа беда и несрећа „те земље“ – то је нешто сасвим природно, урођено, исконско. Зато што је та земља „говно“, а тај народ „блато и гад“. Нека друга земља (например Америка, Израел или замишљени Хаваји) – о, тамо је све добро, зато што је „такво место волшебно“, „а такав народ предиван“.

И, разуме се: лик јаке, богате и успешне Русије код таквих људи изазива или наступ хистеричног смеха или дивљи бес. Зато што је то за њих образац јаког, богатог и успешног зла. Зато што је за њих Русија по дефиницији зло – и ништа друго по својој природи бити не може.

О томе је, међутим, већ писао Достојевски, па ћу ја ућутати.

 

(Блог Константина Крилова)

Превео Ж. Никчевић