КОКИ ХАСЕИ: Пред храмом у Дрвенграду Бог ме је погледао

Дан је био као и сваки други у Токију, до тренутка када је од Емира Кустурице стигла порука: „Дођи у Србију. Посматрај свет око себе широм отворених очију и не брини“?!. Прво сам одозго, из ваздуха, видео ужички крај и планине које говоре. Оне су ме освојиле! Пред дрвенградским храмом, разумео сам значење до тада шифрованог шапата ствари и људи. Тог јануара 2009. „Бог ме је погледао“: Светом тајном крштења у Цркви светог Саве, све моје радости и туге – себи су нашле уточиште, а сада сам напокон опет ту, у свом духовном дому.

Живот најталентованијег јапанског редитеља Кокија Хасеија узбудљив је и невероватан као Кустуричин филм. Разговарамо први пут после шест година под сводовима исте мале цркве, док нам, изнутра, ликови светаца и даље нежним длетима мењају лик.

– Стајали смо у цркви, а кум Емир предложио је да на почетку духовног живота узмем српско име Стефан. Чудно је то. Кустуричини филмови су разлог због ког сам као клинац први пут узео камеру у руке, не помишљајући да ћу га икада срести. Како се то ипак догодило, не умем да објасним – каже редитељ. – Исте године сам на „Кустендорфу“ освојио „Златно јаје“ за филм „Годог“, и то сматрам истинским почетком моје каријере.

Сећа се Коки Стефан Хасеи колико је крштење било важан, леп и срдачан догађај. Емирова супруга Маја рекла је тада да, ако тако одлучи, њих може сматрати својим родитељима.

Шта је било пре него што је Коки Хасеи из Јапана у Србији постао кум Стефан? Рођен у Окајами, близу Хирошиме, након што је 1994. завршио средњу школу у родном граду, преселио се у Токио. Ту је у руке узео фото-апарат и камеру. Први документарни филм „В/О“ снимио је 2001. године, а остварење је приказано на Ротердамском фестивалу, Аустријском бијеналу, у њујоршком Музеју модерне уметности (МОМА) и на фестивалу „Сеул нет“, где је добио награду „Диџитал екпрес“.

– Следећи филм „Годог“, награђен на „Кустендорфу“, снимао сам на ђубришту у Манили. Био сам шокиран контрастом између депресије, сиромаштва, безосећајности данашњег света с једне стране и енергијом, осмесима, лепотом деце која на ђубришту успевају да преживе, са друге стране – говори Хасеи. – Пожелео сам да с њима живим, на том месту где се сабрала преостала вредност света. То сам и учинио. Деца су дивна, она су све што је свету преостало. На таквом месту ова деца се играју, смеју се и зову га рај.

Са „Златним јајетом“ у рукама, Коки Стефан је изашао пред великог Карла Баумгартнера, продуцента Кустурице, Ким Ки Дука, Каурисмакија…

– Он је прихватио да с њим развијам идеју за свој први дугометражни филм. Све је кренуло на најбољи могући начин, а онда је марта 2014. године Карл умро. Филм је остао у фиоци – каже Хасеи. – Пуних пет година сам путовао по свету, идеје сам доводио до краја, снимао сам на Филипинима, у Италији и Јапану. Резултат је „Бланка“, снимљена уз подршку фестивала у Венецији и продуцента Фламинија Задре.

– Једанаестогодишња Бланка преживљава сама у Манили, просећи и крадући од туриста. Њен сан је да купи себи маму. Да би скупила довољно новца, она мора да савлада бројне препреке. Познанство са Питером, педесетпетогодишњим слепим уличним музичаром, представиће нову прилику: он ће научити Бланку да пева – говори нам Хасеи шта ћемо видети мало касније у „Проклетој авлији“. – Због бриге за Бланку, Питер одлучује да је одведе у сиротиште. Када она то сазна, решава да побегне и поново се суочи са опасностима живота на улици.

Баш у Венецији, Хасеијев први дугометражни филм освојио је две награде.

СРПСКА ЦРКВА У ТОКИЈУ

У „ПРОКЛЕТОЈ авлији“ све је спремно да се, после Венеције, у Мокрој Гори „заврти“ филм кустендорфског детета, Стефана из Јапана.

– Куме! Овамо куме Коки… – чује се глас Емира Кустурице. Када не режира филм, Кустурица режира живот, и то је знак да је разговор под сводовима Цркве Светог Саве, за ову прилику, завршен.

– Знаш ли – додаје Коки опраштајући се – да у Токију постоји велика православна црква? Зар то није добро и лепо?

Тагови: Емир Кустуриц, Коки Хасеи, Кустендорф