У БЕОГРАДУ живи једна посебна врста рођених Београђана који неоспорну чињеницу да су се родили у овом граду, а не негде другде, сматрају чисто племићком титулом!

За њих су сви дошљаци, чак и они што су се у Београду родили после рата. Они се презриво намрште кад уђу у неки клуб, коме, иначе, не припадају и питају надмоћно једни друге: ко су, уопште, ти дошљаци што се усуђују да седе покрај њих?

– Њима су комунисти одузели оно што никада нису ни поседовали. Пре него што прочитају неки роман о Београду, најпре утврде да ли је писац рођени Београђанин или неки сумњиви дошљак, па се тек онда одлуче да ли да му верују. Како неко, ко није рођен у тако отменим крајевима, као што су Карабурма, Булбулдер, Дорћол или Чукарица, може да пише о улицама где су они изволели да се роде и одрасту? Шта он ту мени о Палилули, кад сам ја рођени Палилулац? Београд се по томе разликује од Париза, на пример, коме су уметност направили углавном странци. Када неко успе да се обогати у Њујорку, рођени Њујорчани, без трунке зависти и са дивљењем причају како је тај и тај стигао у њихов град бог те пита одакле са свега три долара у џепу! За рођене Београђане, Обреновац је далеко иностранство. Колико сте пута чули реченицу: “Ја бре, рођени Београђанин, станујем још код кеве, а он из Обреновца, већ добио стан! Где је ту правда!” Њима је Обреновац на крају света.

– Занимљиво, они који својом највећом вредношћу сматрају то што су рођени Београђани, углавном ништа и не знају о свом граду и његовој историји, па им је свакако потпуно непознат одломак из путописа Опус Београда из 1587. године Рајнолда Лубенауа где стоји: “То је врло стари град, изграђен веома лепо, са двоструким зидинама и високим кулама који су сада сасвим порушени. Сада има већином ниске куће, улице су блатњаве, али иначе дугачке и велике… У граду станују Турци, Јевреји, Грци, Дубровчани, Далматинци, Хрвати, Италијани и још свакојаке нације.” Као што се види, преци рођених Београђана се у овом путопису уопште и не помињу. Они, наиме, и не живе у Београду, граду, већ су изван зидина, улица и било какве цивилизације, као обична раја. А та раја, ти дошљаци, после Првог и Другог српског устанка, почеће да рађају овај град.

– Они се размећу кућама у којима су становали као подстанари. Њихов деда је познавао Пашића. Они су живели у Крунској и Хартвиговој. Њихова бака била је дворска дама Краљице Наталије.

– Да резимирамо, Саву и Дунав, две наше највеће тековине нису пустили да теку рођени Београђани, него Господ бог, Калемегданску тврђаву такође нису подигли рођени Београђани, него Римљани, Турци, Угри и Аустријанци. Коларчев народни универзитет подигнут је захваљујући парама Илије Коларца, које је преко Дунава допливао у Београд држећи се ждребету за реп. Капетан-Мишино здање није дело ниједног рођеног Београђанина, већ Мише Анастасијевића, дунавског капетана, који се ломатао по пристаништима, тукао са лађарима, шверцовао и отимао где је стигао и могао, да би отачеству оставио овакву задужбину какву данас имамо. Лука Ћеловић, Требињац који је дошао у Београд са два динара у џепу, оставио је овом граду велелепни хотел „Бристол“, читаву Загребачку улицу, парк на Савамали и сав иметак, а Игумановој палати на Теразијама се и данас дивимо, мада је није направио ниједан рођени Београђанин, већ сироти игуман дошао однекуд са југа.

– Нека се прослављају дошљаци. Њима је довољно њихово порекло. Мада су им очеви, и сами дошљаци, у најбољем случају били ситни бакали, чиновничићи, писари, пиљари, школски послужитељи и потрчкала, ова врста Београђана оставља утисак да поседују највише порекло. Њима су комунисти одузели оно што никада нису ни поседовали. Ко зна где би им крај био да није било рата? Они се размећу кућама у којима су становали као подстанари. Њихов деда је познавао Пашића. Они су живели у Крунској и Хартвиговој. Њихова бака била је дворска дама Краљице Наталије. Њих је живот смртно увредио и зато су одлучили да постану ништа! Нека се прослављају дошљаци. Њима је довољно њихово порекло.