Ко је преживео, тај није заборавио: Крајпуташи, после четири деценије поново међу нама

Споменике, подигнуте онима којима се не зна гроб или су сахрањени далеко од своје куће, Бранко В. Радичевић је назвао крајпуташима и посветио им је књигу „Плава линија живота“, истражујући душу епитафа на којима клесари уклесаше разнородне згоде и незгоде у име покојника и ожалошћених.

„Симеон Тадић, рођен 1893, пошао је у Други балкански рат 1913. и са 20 година завршио свој живот, а где је своје кости оставио извештај нема. Бог да му душу прости где год да је“, гласи епитаф на који је наишао у Доњем Дубцу глумац Љубивоје Тадић.

„То ме је много потресло. Имао сам мање година него Симеон када сам пронашао ‘Плаву линију живота’ и када ме је померила из тежишта. Она би могла да се пореди са Тибетанском књигом мртвих, Египатском књигом живих, књигама које су утицале на многе генерације. За мене је она била откриће света, који је бескрајан и величанствен и у коме та бића, које је Бранко описивао и које је виђао и записивао по путевима и гробљима по Србији – у Шумадији, долини Западне Мораве, Драгачеву, на планини Јелици, на Овчару и Коблару, Голији и Јавору, никада не престају да постоје“, каже Тадић за Спутњик.

Плава линија живота

Управо инспирисан књигом Бранка В. Радичевића, двадесетчетворогодишњи Љубивоје Тадић је 1984. године са професором Предрагом Бајчетићем поставио своју дипломску представу „Крајпуташи 1804-1918“, која је одиграна 326 пута и тако постала најизвођенија дипломска представа у историји Факултета драмских уметности.

„Ја сам једини студент у историји Академије који је тражио да се поништи дипломски испит пред комисијом у којој су били професори Предраг Бајчетић, Миленко Маричић и Огњенка Милићевић. Публика, у којој су били велики глумци Народног позоришта Бранислав Цига Јеринић и Милош Жутић, мој отац Растко и стриц Љуба, моја класа са академије, нагрнула је у салу да ми честитају. Ја сам тражио да се испит поништи, а они су се на то насмејали и тврдили да је пред том представом сјајна будућност. Те вечери су ме Јеринић и Жутић звали да са том представом отворим нову сезону Народног позоришта као његов нови члан“, присећа се Тадић.

Четири деценије касније првак Драме Народног позоришта, Љубивоје Тадић вратио се истом тексту, а представа „Крајпуташи – Плава линија живота“ у режији његове ћерке Ружице Ање Тадић премијерно је изведена 31. августа у чачанској библиотеци и награђена дугим аплаузом.

„Публика у Чачку зна напамет многе епитафе које је Бранко сакупио. Бранко је био један од наших најузбудљивијих лирских песника, али и један од најбољих епских песника 20. века – његове војничке песме и песме о крајпуташима сада чине велики део представе. Поред Тодора крајпуташа играм и Бранка. Желео сам да ту буду и његови прозни медаљони и његове песме о крајпуташима. Жао ми је што Бранко није жив да види како се говоре његове песме“, истиче Тадић.

Гласови заробљени у камену

Уверен да је за представу најважније да буде узбудљива публици, да је дирне, каже да су гледаоци у Чачку неколико пута заплакали:

„И ја сам заплакао у једном тренутку када тумачим утученог војника. Када војник остане без обе руке, он указује на сав бесмисао рата, утучен не само због тога што је тешко рањен, већ због свега што је видео. А видео је смрт, своје пријатеље и непријатеље који су заувек на фронту оставили свој замаљски живот. То је тренутак који се не може извести мајсторством и глумачким вештинама, већ долази из дна душе и срца“.

Заједно са младим глумицама Јеленом Тјапкин и Мартом Микић, Тадић је успешно дочарао многобројне гласове скривене иза специфичних надгробних споменика враћајући у живот читаве судбине заробљене у камену.

„Одступио сам од прве идеје да у подели буде неколико мушкараца различитих генерација и одлучио сам се за две младе жене зато што су наше жене биле храбре јунакиње и највеће жртве наших ратова. Оне су остајале саме у кући, бринуле о деци, подизале их и изводиле на пут. То је моја посвета женама које су наши прави велики хероји. Кад треба биле су чврсте и тврде, а када треба и ожалошћене, нејаке“, истиче Тадић.

Ко је преживео, тај није заборавио

Како каже редитељка Ружица Ања Тадић, којој је ово прва позоришна режија, упркос првим асцоцијацијама „Крајпуташи“ није прича о смрти, већ подсетник на животна начела, околности, страсти, које су најчешће плаћане физичким нестајањем.

„Ја сам се много бавио историјским темама и темама малог обичног човека каквим и себе сматрам. Играо сам историјске личности желећи да пронађем ту црту обичног човека. Често мислимо да јунаци имају само митске размере, а они су у стању и да заплачу и да се насмеју. ‘Крајпуташи’ су ме окренули ка српском народном наслеђу. Уочи поласка у Чачак на премијеру срео сам једног човека из Мокрог Поља код Книна који је гледао представе које сам режирао крајем осамдесетих година. Његове речи су најбоља критика коју сам икад добио – ‘Ко је преживео, тај није заборавио’“, истиче Љубивоје Тадић.